Бог једном литургијски достигнут, благодаћу Духа снисходећи, опет измиче, завршетком богослужења, да човек не би умислио да једном обожен више нема кога и шта да постигне прекидом ревности за виши Смисао који не трпи коначну ухватљивост усред Вечности. Бог, дакле, није фиксирана Стварност, или једном достигнуто искуство после којег нема даље. Уподобљавање/усличњавање је процес који се изнова одиграва на драматичној позорници постојања. Оно што се једном достигло опет може да измакне како Божијим начином постојања, тако и немаром људским. Лични искорак је потребан али није све ни до човека већ до Онога Који добри дар Духа предаје не гледајући на заслуге ни профиле. То је већ искуство богослужбеног живота и безусловности која се унутар њега распростире вишевековним неизмењивим интезитетом.

Са друге стране, богослужбени живот није загарантована обоженост бића ако у човеку постоје препреке које унутар Цркве нису срушене. Бог није „банкомат“ да би се механизацијом свог присуства стекао благодатни добитак. Могуће је, дакле, остати парадоксално непреображен пред Самим присуством Бога ако унутрашњи човек не показује добру вољу да пријемчивост у њему буде последња реч и одлука. Могуће је једном достигнуто искуство Његових нестворених енергија опет прокоцкати. Нема то везе са тим да ли је неко свештеник или није, суштина је у личној преданости да се Други нађе на нашем месту, унутар нас, посред нас објављући нам тајне Његове воље и дарујући укус новоживота Царства. Тако и ми долазимо на место Другог не губећи ништа од свог постојања али проширујући границе једног постојања, благодарећи Богу, добијамо ширу перцепцију двосрдачног постојања. Баш као што је Син неодвојив од Оца, упливом Духа чинећи, ми постајемо неодвојиви од Сина.

Логична импликација прекида кисеоника ревности јесте бауљање по нижим смисловима овога света који опет почињу и завршавају у надмености живљења између бахатости и очајања. Да би се та испрекидана исфрустрираност негде прекратила, човек мора изнова, попут љубавника, да осваја вољу Тројице. Не јер Бог живи за неко наивно шармирање, него јер само унутар воље Његове је могуће превладати, изнова и изнова, законе пале природе. На крају крајева, детерминисани смо самим постојањем. Чак и да нема неког моралног пада, људска природа сама по себи не може обезбедити божански карактер. Домен присуства Божијег је домен уласка у Његову светост. Бесмртност је природна последица Његовог додира и пољубца. Исцељења исто тако.

Завршетак богослужења није крај постојања ни Цркве, ни Божијег деловања. Човек се ту најбоље испитује по месту сведочења примљеног искуства. Налик јеванђељској причи о дарованим талантима. Могуће је у једном дану изјутра ући у одмор господара свога а већ довече закопати дар. Завршница треба да припрема човека за нови сусрет са Богом и нови почетак богослужења. Јер, као што сунце не престаје да постоји наиласком мрака, него се само скрива до новог окретања земље, тако је и са Богом – Он не престаје да постоји и делује по завршници богослужења него се само скрива до новог сусрета са богослужбеним животом човека. Слично поређење имамо са тежином почетка циклуса сваке радне недеље. Непријатност сваког новог понедељка можемо да изнесемо трпљењем ради новог недељног сједињења са Богом као што заљубљени опет чезну за сусретом хранећи се сећањем искуства које су једном имали.

Advertisements