Позиција самоће увек има више перспектива. Питање је да ли човек може уопште бити усамљен. Јер да би неко био самац, морао би уклонити било какав спољашњи фактор.
Проблем је у томе што човек није никада усамљен јер је увек у односу на нешто или неког. Можда је тај однос искључен из ступања у однос са чим/ким али то не значи непостојање спољашњег фактора оличеног у лицу другог или оног емпиријског утканог у сусретање околног света.
Човек може бити креативно усамљен, када у ризницама самоповлачења вредно ради на свом саћу које тек треба да подели са светом другог, али то усамљивање опет није егоцентричног карактера већ парадоксално дистанцирање ради користи другог.
Човек може бити и паклено усамљен, када у одајама демонске повређености, којом другог или себе изнурује, ускраћује себе другоме, када се ограђује од било каквог унедогледа. Међутим, за овај други угао, проблем је што се човек не може дистанцирати никако. Човек не може негирати постојање човека поред себе, нити свет у којем, мада не проналазећи се, не може избрисати своје кораке док по њему гаца. Зато је човек увек у односу ка чему/коме, без обзира да ли има потврдан или одричан облик, дијалогичну или отуђујућу рефлексију.
Да би неко дошао до врхунског дела самоће, морао би да елеминише своје биће тако као да никада није постојало. Али, импликација таквог расуђивања доводи до контрадикције – ако се неутралише постојање, како је онда могуће бити усамљен? Управо у томе и јесте проблем – човек никада не може бити усамљен а да има постојање…
78dab59cb7ce8064a15d902ad149bc5c 13102719_851806531614966_2934608122355173086_n 13133147_856502534478699_4385338778512429215_n 13151413_860549577407328_3807884287747873555_n 13173772_857705897691696_878915805419040363_n 13226902_862236340571985_1503342624488886129_n 13265870_864969126965373_1378569391911323104_n bc373c8c7afd688d9d6f2b4bc5870b07 c11ffb436f1afb8053f5e957529b95c3 f3a35f7210062c799d3660b951096155 f707dba88827d72f9e4560683ce94d18
Advertisements