Колико се може приметити, сви наши конфликти полазе од тога што не умемо да водимо дијалог ни са собом а ни са другима. Унутрашњи глас лако маскирамо, док пред гласом другог се лако расејемо. Може бити да је то због тога што не умемо да водимо ни дијалог са Богом. Можда и пред Њим монологишемо превише, не осећајући дијалог Његовог присуства. Ако нам Бог не говори речима, то не значи да нам не говори језиком Свог Присуства, односно, Његово Присуство у нама је, да кажемо, повратна информација започетог дијалога – печат дара Духа Светога. Зато нема монолога ни у молитви, личној или саборној свеједно. Ипак, могуће је застранити ако се Његово Присуство маргинализује разговором са собом. Или, ако се Бог претвори у пасиван објекат пред Којим таксативно набрајамо списак жеља и репертоар огорчености. Заправо, дијалог је најтеже водити. Имати слух за другог. За препознавање смисла и разумевање другачијег од себе. У случају Бога, тешко је детектовати знак Његовог Присуства, а још теже открити Његову вољу за конкретне животне ситуације које се не тичу стриктно богослужбеног битисања. Данас смо у опасности да Његово Присуство детерминишемо границама Цркве као грађевине и као институционалног тела. Није зло ако буде и падања у ватру, него ако ватра постане мерило свих ствари. Мерило односа. Дијалог онда постаје хистерија искључивости. Паклени монолог пред лицем обезличеног другог. Када је други понижен – од његовог лица остаје само уво пред којим се ми деремо. Без жеље да се други прихвати чак као различитост која не мора да буде нужно укалупљена по било ком замишљеном моделу. Јер,  Д/други није дежурна врећа за истресање фрустрација. Ту дијалога не може бити. Али ако човек уме да води дијалог онда има дар и да гаси пожаре. Баш зато што други не може или неће. И ако је дар од Бога присутан учиниће велико дело – уразумиће другог. А умирити буре које се покрећу у другоме није ништа мање вредно од Христа који на реч стишава олују насред мора. Знак по коме тај дар можемо познати јесте наше самостишавање пред додиром Његовог Присуства. Тај дар сведочимо људима. Не може се сведочити некоме нешто што није прошло кроз воденицу нашег искуства. А ако га други неће – Његов дар на нама остаје.

Advertisements