finger

Како је кренуло са вирутелним извештавањем којечега и ничега, многи свештеници све више времена проводе служећи својој сврси као новинари него као сатрудници Божији. Лавина је одавно кренула. Интернет је понудио дрогу а андроид свет – чисту зависност. Технологија је створила погодности да се унутрашњи свет коначно изрази без спољашњих лимитираности. Поставља се питање како смо се ми у том океану визуелних информација поставили. Све је постало повод за критику и анализу. Цеђење комараца и гутање камиле је још на снази. Још мало па ће се писати многотомни егзегетски радови зашто је буба прошла баш нашим двориштем или због чега смо се загрцнули омиљеном залогајем. Толико је све „битно“…

Наравно, није интернет зло само по себи, употреба га одређује, односно, онај ко пред лицем/безлицем монитора седи или чак форумски председава. Морам да се нашалим: ето, биће новинара за извоз, који се у све разумеју, са све освештаним мастилом спремним за штампу. Исто је и са неким епископима и монасима. Данас проводе више времена на интернету неголи на молитви, или у храму или међу људима. Неко би да учи а неко да настави своје ухођење тамо где је уживо једном стало. Због тог интернета линије су се изгубиле. Сада сви деле једну стварност инфузно. Било би лепо да тако исто деле Небо чији је укус Литургије свуда исти. То наравно важи и за хришћане. И свако сваког среће и гледа у његовом дому њушкајући његову или њену приватност које више ни нема. Осим испразне радозналости, или очигледно вишка времена (које може бити плод доконости или озбиљнијег преиспитивања смисла). било би лепо да бар у том виртуелном свету покушамо допрети до макар минималног наговештаја сусретања другог и упознавања другачијег.

У ери фејсбука, твитера, инстаграма, скајпа, итд. (и ко зна шта још будућност доноси) – све је огољено. Људи генерално имају потребу да живе „онлајн“. Можда ни у томе не би било толико зла колико је зло што за сваки свој покрет, мимику, став, чешање, гримасу, итд. траже публику. Има нечег морбидног у томе. Нажалост, није све у сведочењу неке исконске Лепоте коју би поделио са другим макар и на тај начин једним „кликом“. Тајна бића је десакрализована, јер је свака интимност дефлорисана и убијена до суштине. Као да је пред нама, чак и у име вере, морала, културе, прогреса, итд., један вид суптилне порнографије. Нешто налик „екранизацији онтологије“ у којој се сваки актер манијакално и искомплексирано бори да освоји и шармира што већи број воајера по себи. Его-трип је загарантован, јер већина мисли да је управо његов свет главни центар света. Сви мотиви бивају руковођени глађу да ће њихов акт бити довољно обелодањен да буде лако уочљив сваком. Лудило почива у чињеници што и онај ко стоји до посматраног, воајер, сведок, саучесник, исто тако размишља. Сваки са својом кутијом у коју је посадио све осим слободе. Надасве, главни проблем је у томе што се тражи публика а да неког реалног занимања за свет другог нема и да уопште није мерило ни уважавања, ни озбиљније спознаје стварности другог. Дакле, „нудим се бесплатно али моја кућа – моја правила“. Најгори сценарио који некоме може да се деси је да постане сам себи публика.

Интернет је постао кључаоница кроз коју се гледа обнаженост другог. Али, другог који није важан за посматрача. И другог који можда не отвара своје биће ни за првог. Има нечег еротизованог у томе. У стилу: „Можеш да гледаш али немој да пипаш!“. Дистанца, дакле, остаје чак и пред парадоксом највеће блискости. Пиксели нам приближавају лице другог до најситнијих бора али личност другог остаје маргинализована и без отворености за укрштањем дијалогичности. „Делим најинтимније али не дозвољавам себе другом“. Изгубила се нека здрава тајновитост бића. Банализовала се људска многослојевитост у вулгарност превише очигледног. Не говорим да су живи сусрети гаранција очекиваног. Напротив, ни ту нису ризици мањи, ни отуђења већа. Исти смо на обе равни постојања, и пред монитором и пред људима. Улазим у мотиве. Указујем на недостајаћу трећу раван која би можда успешно објединила та два света – Цркву. Не може се бити човеком „онлајн“, не може се бити хришћанином „онлајн“. Нема вирутелног богослужења. Бог није „Велики Брат“. Не познаје наше профиле преко интернета већ преко Цркве. Свет интернета има своје погодности. Али чешће фаталности у чијим димензијама процењујемо, рангирамо или упоређујемо свој свет са светом других. И то је све што је остало од односа и сусретања другог – обична кутија…

Да не бисмо ову причу завршили преозбиљношћу, у шаљивом маниру постављам на шта нас, баналност битисања по законима интернета, може свести:

1) Ја сам интернет твој, немој имати других занимања осим мене.
2) Не прави себи дупле профиле, немој сам себе лајкати, нити се свом профилу клањати.
3) Не узимај узалуд значење статуса својих.
4) Шест дана сурфуј на рачунару, а седми дан андроид у руке.
5) Поштуј друге сајтове да дуго се информишеш.
6) Не хајдуј.
7) Не гледај порниће.
8) Не блокирај.
9) Не убацуј емотиконе на ближњега својега.
10) Не пожели што је на туђем профилу.                                 papa

Advertisements