Превише смо навикли да ствари посматрамо црно – бело, радикалним захватом, са оним фамозним „или – или“. У реду, не може се седети на две столице, о Богу и мамону смо ваљда нешто до сада већ научили. Па ипак, неке подвојености остају. Исконски дуализми који не морају нужно носити печат лицемерја. Игром парадокса, могу бити последица и нашег двоприродног егзистирања између Вечности и пролазности (чувена прича о двоаршинском нивелисању небоземног идентитета од Царства есхатона до царства наше историчности, то јест, између цркве и света). Али, застанимо за тренутак са супериорним идеализацијама чак и самих светитеља. Нису ли и они били људи? Јеванђељски протагонисти су били толико обични у свом сусретању Христа да просто упада у око нека неумесност када се говори о накнадним светитељима као недостижним суперменима. Пребацимо ли се на поље свакодневнице видећемо исте протагонисте. Свако има свој сусрет са Богом. Свако Њему греши и Њему полаже рачуне. Не питају се ту људи. Бојим се да смо некако ограничили присуство и деловање Духа Светога само на Цркву и светитеље а у Цркву нити идемо, нити светима следујемо. А овамо наводно показујемо поштовање? Ни Богу ни светима не треба дистанцирано поштовање ако не живимо по делима. И зар благодат припада само неким изабраним појединцима? Није ли просута за цео свет? За свакога? Зашто онда уносимо те радикализме са „или – или“? Како можемо знати да једна пијаница не може нешто у Духу рећи? Или једна блудница у Духу учинити добро дело? Без обзира да ли остају у границама својих падова? Кретање Духа је аритмично, не трпи фиксирање, нити својатање да само чистим сасудима припада. Наравно, то не значи легализацију безумља. Говорим о моментима када грешници одмарају од свог зла. Шта ако баш у том моменту сведоче Другог? Колико пута нам се десило да мудрији савет чујемо од некога од кога нисмо то очекивали док је немост владала код оних од којих смо то очекивали? Зашто неки епископи и свештеници аплаудирају људима који нису из њиховог аскетског света? Зато што у другима препознају глас Божији који не гледа ко је ко. Дакле, имамо парадокс: близина Божије светости није гаранција нашег спасења за оне који Га својатају попут намрштених моралних фарисеја служећи му усред Цркве, а опет близина Божије светости јесте гаранција нашег спасења јер ниједног грешника не одбацује без обзира из какве нецрквене приче потиче.

Advertisements