Јер мислим да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити.“ Рим. 8, 18

 

Укус крста ми није непознат. Верујем мало коме. Могу да разумем сваког. Али, искуство са људима показује да ће радије заволети своју агонију од самога Бога а негде контрадикторно и ради самог Бога а више од Бога. Наравно, неко, у другој крајности, хоће ка Богу само да би избегао било какав вид агоније. Ако то није нарцисоидност, на оба фронта, онда је дефинитивно ругање самом себи. Можда и Богу који се узима као дежурни таоц/посматрач/саучесник нашег боловања. Иначе, клоним се генерализација и тих одмеравајућих различитости чији је крст већи. Можда неко има мали крст али је и ту мален снагом. Можда неко носи велики крст али свој зној не помиње ником. Треба нагласити, коначно, да ни Христос није носио крст са осмехом без обзира што је Његова жртва добровољног карактера. Ипак, неки хришћани, склони глуми и преувеличавању, истичу ту шараду неких фиктивих светитеља који су са осмехом носили свој крст. Више је ту бајколиких идеализација и драматичне фикције неголи истине. Ни у једном покољу хришћана старе и савремене Цркве нико није равнодушно или са осмехом посматрао убијање вољених.

Уочи Васкрса ове године у Сирији су тенкови стварали ужасне детонације надомак Цркве где су били окупљени људи и деца. Народ је за време службе био преплашен. И млади и стари. Деца нису могла певати од плакања и страха. Видео сам снимак. Њихова агонија није била ни лажна, ни преувеличана. Ту нема нарцисоидности. Али евидентно је да не могу да воле агонију. Да не могу од страха ни да се концентришу на највећи хришћански празник. Да од страха не могу да прославе Бога. Али, ту су „паметњаковићи“, хришћани који уживају у свом комфору што њихову нацију и цркву не погађа исто зло. Они ће са своје осигуране дистанце тако хвалоспевно и смело да подучавају друге како да страдањима прославе Бога. Идиоти! Бог не живи ни у чијим страдањима!

Страдања су добила пренаглашени карактер у хришћанском свету као неко мерило или предуслов светости, морала, спасења, итд. Има и код аскетских отаца сличан набој: „Дај крв да би добио Духа!“ али и то може бити тезгарошка логика – перцепција која Бога поставља на ниво крволока или трговца. Као да подвижништво може да услови Бога. Наравно, хедонистичка теологика може бити друга крајност. У одсуству страдања парадоксално некад смисленост отиче. Ипак, налазак смисла је суштина у осцилацији између ова два супротстављена света ексцентричности. Распетост је неминовна. Напор такође. Али нема сваки напор задах страдања. Рецимо, постоје креативна страдања да се, на пример, неко осећа лоше ако не ради или не доприноси развоју свог бића или бића другог али то је сад други проблем. Ми смо већ у противприродном начину постојања чим умиремо. Зар то нису страдања унутар наше природе од које је наша личност неодвојива? Треба се запитати: ако су страдања мерило свега набројаног – зашто не опстају у есхатону? Мишљења сам да је ово велики проблем зато што на овај начин у Божије Биће уносимо оно што Му није својствено по начину постојања.

Овде се проблем поставља у други угао банализованог гледања: а) Бог је пасиван и гледа на наша страдања ништа не предузимајући; б) Бог је активан и тражи страдања јер је жедан крви; в) Бог није никада пасиван али страдањима условљава ниво усавршавања/обожења; г) Бог не жели да преда благодат ни утеху ако не види макар једно страдање. Све је ово погрешно. Хришћанство, у духу праведног Јова, не зна зашто страда. Хришћани покушавају да маскирају или оправдају тај проблем разним концептима јер су гладни смисла. А страдања у којима смисленост није присутна виде као фаталност. Зато се толико форсира нека теологија страдања на којој већина инсистира а опет када су страдања надомак њих одричу их се првом приликом. Зашто? Зато што није природно страдати.

Позиције страдања на Телу Смисленог (Слова Очевог) су распета. Превиђа се да Христос не љуби страдања већ човека и Оца. Он Први у Гетсиманском врту тражи од Оца могућност спасења света без страдања („Да ме ова чаша мимоиђе“) али се концентрише у преданости вољи Очевој. Бог Отац се сигурно не смеје гледајући понижавања Сина. Након Васкрсења, Христос задржава ране али страдања више не осећа. Страдања немају упоришта тамо где смрт нема снагу. Заправо, страдања, сама по себи, су бесмислена, или, боље рећи, обесмишљена присуством Смисленог Бога. Богочовек им даје другачије кретање, други набој. Повлачи из за Собом само да би их се у једном тренутку одрекао, скинуо са Себе као љуштуру којој место није у слави Божијој. Ово треба подвући и сагледавати.

У ризику смо да у неком виду пијетистичке позорнице развијемо  осакаћену побожност чија пластифицирана обредност врхуни у позоришној церемонијалности али чије постојање нужно условљавамо спектром високофреквентног промета страдалности. Игром ироније или наивности – страдања су обавезна мера на Божијем тасу. Као да чак и Сам Бог од тога зависи. Има и таквих који намештају своје расположење вере према страдањима Христовим већом сензибилношћу него према Његовом Васкрсењу – и такви треба највише да нас брину. Хајдемо мало дубље да приђемо јеванђељском диоптријом: убоги Лазар није нашао покриће због страдања већ због каквоће наличија којим он сам јесте. Богаташ није осуђен због свог богатства већ због неосетљивости којом он јесте. Ни једног, ни другог страдање и/или одсуство страдања не дефинише. Па ипак, иако су страдања бесмислена, није поента остати хладнокрван на страдања другог (прича о милостивом Самарјанину). Можда управо у том искораку месту бесмисла понудимо смисао а месту страдалника место односа, премда обе стране знају да им то страдање није потребно. Занимљиво је приметити да је за време бомбардовања Београда 1999.год. солидарност међу људима била велика, а чим је бомбардовање престало свако се вратио у ћошак своје отуђености и замерања. Или, други пример, ако изађем на улицу и удари ме ауто а да то није било ни по Божијој, ни по мојој, ни по вољи возача, шта се онда догодило? Догодио се случај. Несрећан случај. Дакле, није Бог обавезан учесник у нашем страдању, нити су сва страдања нужно дело неке Божије интервенције ради већег промисла. Питање је да ли је пред сваким страдањем присутан као пред лицем архиђакона Стефана? Максим Исповедник је мало категоричан када каже да многи страдају али да не страдају сви ради Христа, чиме се отвара поље за додатне спекулације.

Да се вратимо на тему:

  1. Постоје људи који некако патолошки уживају у том заносу да је страдалност неодвојива од хришћанске вере (због чега нису способни да се радују ни свом Богу, ни другим људима).
  2. Локализовање вере искључиво на неком антистрадалном оријентиру уз ризик да себичност и размаженост узме примат над могућностима сазревања и тестирања пред лицем страдања (борба за власт, превелико имовинско стицање, бахатост, итд.)
  3. Пренаглашеност страдалне димензије на штету хришћанске вере чија импликација врхуни у корозији односности и живљења Христом (занемаривање догмата).
  4. Светогрђе – јер се у Божији начин постојања пројектује елемент који Му по природи не припада и није својствен будући да је Он старији од узрока страдања (страдање и Бог се поистовећују).
  5. Да је вера толико зависна од страдања, онда би страдање имало удела и у есхатону али се то не дешава јер страдања тамо више нема, што ће рећи да смо направили велику збрку поистоветивши страдално са вечним чак и у име вере (осим црне хронике свакодневнице, овде убрајам и аскетику без обзира на акт слободе).
  6. Доксологија је немогућа док страдање траје. Људи тешко функционишу и са једном мигреном, зубобољом, а камоли да сведоче радост вере док страдање траје. Идеализована неустрашивост неких светитеља је пренаглашена чак и на уштрб страдања Христових. У неком виду рогобатне супериорности као да индиректно долазимо до ругања од стране оваквих богова пред основним људским немоћима а која опет може бити добар темељ за скок у веру (пример са децом у Сирији).
  7. Опасност пијетизма, глумеће побожности, глумеће преозбиљности, узимања вере за дежурног таоца пред фантомкама теострадалника и псеудомученика (намрштена и суморна лица, елитни теоодреди, зилотска искључивост, вулгарна аскетика на рачун другог без личне променаде).
  8. Превиђање да свако од нас већ има своје страдање самим својим постојањем које је у језгру већ противприродно јер смрт паразитира сваким удахнутим треном, а укус Духа, као печат залога Васкрсења, се јавља као излазак из унутрашњих спазмолитичних трења (психопатије, психозе, итд.)

 


Видети још:

Једна незаокружена дилема о проблематици страдања

 

 

 

 

Advertisements