Бринем се за стање свести овог света. Жуља ме човечанство. Крволиптим пред туробношћу разних некрофила стварности. Позиција човека је обестемељена. Чак и тамо где економија и стандард нису угрожени предусловима самопроституисања, човек слободом бира пакао као главни постулат свог дисања. Лако отпадање од смисла живота. Човек је човеку потрошна роба. Неки вид наркоманског паразитирања на уштрб другог. И други то прихвата. Само да би обојица имали опијум своје заблуде. Право стање ствари се показује касније, када демони населе пустињу отуђења, и када ничега нема осим шупљине која се протеже вековима регресије. Свака могућност врлине је понижена јер је нема у видокругу чак ни на нивоу могућности. Остају само последице. Нагризање. Ољуштеност. Корозија. У томе је сав смисао дехидрираних становника смрти. И у томе је цео кружок где могу просути своје кретање које је заправо обамрло стајање. Вегетирање на другом док не дође трећи. А онда нови циклус. Другим речима – лешинарење.

Брине ме систем. Систем је труо изнутра. А све остало је маскарада тог система који манипулативно ствара дигресије обрушавајући се на периферне ствари али и на недужне људе. Помодарство. Трендови. Мерила вредности. Процењивања, одмеравања, саморекламерство…Други нас уче шта да једемо, шта да пијемо, шта да обучемо, шта да прочитамо, како да живимо…Ко ће све набројати? Од идола до идеализације мишљења и стварности. Сви су премудри а све се обрушава. Заиста, једино на овој планетарној сцени једино још Бог није компромитован а једино се Он даје до краја. Очигледно, није довољно „модеран“ за овакве сатираче разума.

Забрињава ме несташица вере. Клима и здравље Цркве. Застрашује ме црв који се ту промаља као инсајдер. Неко ко живи у сенци. Ко одлично повлачи конце. Више ту нема ни ужитка у неком добитку. Као да се неки мали патолог само одлично забавља. Јер, није више уметност чинити светогрђе отвореним маршом. Сада је провокативније форсирати неку навијену фукционалност правде и казне за неке починиоце злодела како би се очи народа лако упецале да одређене инстанце коначно знају да раде свој посао. Нешто се ту ломи. Нешто умире. Нешто кида у комаде. Прво смисао а онда човек. Черече се на рубовима срамоте да би други у њиховом паду могли стајати на својим позицијама. То је оно што треба да брине. Јер, тешко је поставити дијагнозу од чега Црква болује. Нарочито ако су то њени чланови који су се добро укотвили на одређеним положајима и који су поставили опасну стражу да их ко не ремети у ковању планова и снова.

Узнемирава ме човечанство. Од како знам за себе. И не видим решење. Јер лајања не престају. Гласноговорници више нуде интонације и детонације него смисла и памети. Зло прелива на обе равни постојања – како унутар верујућих, тако и унутар неверујућих. И нескидање осмеха у том амбивалентном пејзажу је главни показатељ болести. Оног смрдљивог задаха из уста. Оне исцерености другог када понудиш љубав и дијалог. Јер пред ругањем другог тако настају ратови. Непресушне логорске ватре око којих сметеност доконих раздражљиваца игра. И ти остајеш у свом болу – немоћан да одустанеш, немоћан да продужиш.

Пре или касније излазиш на тест. Испит човечности. И знаш да нећеш успети осим ако твоју искру не запали нешто што није од овога света. Неко Други. Другачији. Ко је победио страх, бол и смрт. Најпре бесмисао. Јер ако и умреш са Њим усред бесмисла овога света, биће то једини вредан смисао који си усред њега посадио. Зато свет опстаје. Стога немој потцењивати ни свој труд, нити прецењивати зло другог.

Advertisements