Колико сам пута променио своју мисао
Котрљајући камење истим шутирањем
А сада сам страшно уморан и слеп
Док истина позива на умиљати плес
Зашто бих се изговарао, само још корак-два
Ево ме, улазим, да у одмор Другог уђем
Од овог рада што се живот зове
И у којем свако лови своје снопове
Који му се обећавају у отисцима облака
А облак пролази и раствара се
Док сноп више нема где пружити сенку
И на чему задржати се.

 

 

Advertisements