Archive for април, 2016


Постоји један дан у години када Бог силази у свет међу људе. Анђели тај дан у години мере временом круга једне радне недеље. Ипак, пред Богом није тако. Тај дан траје еонима. Бог зауставља време Својим присуством. Не гледа на ноћ ни на дан. Нестају пред Њим. И док је време заустављено, Бог обилази Своје наслеђе. Иде од човека до човека. Цркве је престао да обилази. Не јер их не воли него јер Му је постало мало досадно код куће. И пре просипања погледа по видокругу зна шта у коме лежи. Али, намерно Се ограничава. Жели да иде путем Човека. Савија се да уђе у поглед другог. Да зеницама Свог створења намести казаљке смисла на право место. И док векови тону пред Његовим корачањем, а што је по људском рачунању времена сасвим неприметно, Он се зауставља пред лицем сваког. Загледа у људе. Њихове мирисе, карактере, мимике…све чиме јесу. Само на једном човеку једном је Бог потрошио милион година. Анђели су били збуњени зашто се толико задржао али нико није смео ништа да Га пита. Тај човек, када је Бог изашао из времена, није поживео дуже од годину дана од свог рођења. Анђели су плакали дуго али се Бог насмејао што је Своју Армаду појачао за још једнога.

Заправо, Анђели ништа не знају. Често су исхитрени у процењивању као људи. Имају задатак да упознају сваког становника на основу њихових сенки, намера, мотива…На крају, када смрт узима свој порез, схватају да људе не познају уопште и да им је време главни проблем. Зато Бог једном годишње зауставља време како би им помогао али им не открива да уме да задржи и Вечност у којој сами Анђели живе. Отуда је Бог Усамљени Путник у овом заустављању времена и вечности. И никада не очајава јер никуда не жури. Све се одвија према Његовом плану. Једнога дана, Бог је намерно заборавио да подеси прекид времена. Ходао је градом као некада по води. То је урадио да би проверио да ли Му се Војска успавала пред протоком благодати на којој никада није штедео. Одмах су Га упозорили. Он се правио наиван и божански захвалио. После је Анђелима било непријатно јер су ушли у спознају да се Бог не треба испитивати а они су себи дали за право да Га подсете на грешку. Бог се само насмејао и продужио даље. Када је наместио Свој сат на прекид стварности, опет је свет утрнуо несвестан колико миленијума може проћи у том једном тренутку Божијег рачунања времена.

А онда једнога дана, ходајући дугим кораком, и искључивши надзор Анђела пригушивањем Вечности, пожелео је да лута међу људима. Једном је изгубио око 464. година загледавши се у један сасвим безазлен сукоб који се догађао у центру града. Видео је камен како стоји у ваздуху, видео је метак како виси окачен на нечијем челу, видео повређене, и млазеве крви који још нису започели отицање. Негде је рат почињао. Чудио се толикој неразумности. И док је тако ходао замишљен међу људима који се нису померали а са којима је предвечно замишљао однос који тек предстоји, помало уморан од ишчекивања да ли ће неко да Га се сети, а надасве гладан човека да Га виде у времену као изван времена, међу мноштвом се нешто померило. Бог је помислио да Га је људско око које је узео на Себе преварило. А онда се опет нешто померило. Неко. Није то био ни Отац, ни Дух. Они су већ били упућени да је Син отишао да обиђе свет. Уосталом, они су сада сувише заузети спремањем хране коју су припремали за оне који се тек требају родити у свету. Опет померање. Био је то неки човек. Скромног раста, средовечних година. Уплашен како нико није био уплашен од постања света. Бог се обрадовао. Није Сам. Кренуо је ка њему. Човек је устукнуо распет позицијом да ли да бежи или да гледа у непомичне људе поред себе. Тај човек није знао своје порекло. Није имао ни име. Није знао ни откуда то да се ту налази. Сећања такође није имао. А Бог га је већ познавао још погледом са даљине. Знао му је и порекло, и име, и како се ту нашао, и каква су му сећања. Али није хтео да га оптерећује и додатно плаши. Ипак, човек, усисан неким необичним поверењем, нашао се одједном поред Бога. Заправо, није био сигуран да ли се Бог брзо нашао поред њега. Бог га је узео под руку и почели су да шетају. Нису ништа један другом говорили. Пустили су да их тишина носи. И у свом том корачању ниједном није било непријатности. А за тих пар минута већ је прошло неколико деценија. И човек поред Бога брзо је остарио.

Бог је опет глумио наивност у вези прекида времена. Није желео да сви буду успавани. Заправо, овог пута Бог уопште није прекинуо проток времена. Људи су се показали какви заиста јесу: умртвљени бригама и радостима нижег света. Одгонетка њихове непомичности није лежала у времену већ у односу. Бог је за њих био мртав. Мада их је удостојио посете и сусрета, нису Га ни видели ни препознали. Али овај човек се померио. Изашао је из тачке времена у другу сферу. У сферу односа. Он је препознао Бога и Бог је препознао њега. Пронашли су се. И од толико радости нису имали шта један другоме да кажу јер је загрљај већ открио све речи као сувишне. И неочекивана шетња са својим Творцем савила је многе тајне у другачије пространство. Време је, дакле, протицало и Бог је био свима доступан и видљив у свету. Ипак, највеће лепоте остају невидљиве. Бог је многима остао странац, док је овај странац од човека поносно ходао са новим Пријатељем усред света свестан да је и он странац свету. Човек је спаковао време у свој џеп и глувонемо узвраћао поглед Ономе од чијег присуства је осећао ситост у свим световима.

Казаљке су наместиле свој смисао. Бог је морао да крене. Човека је почела да једе сета пре изласка новог Пријатеља из лежишта видокруга. Али је Бог брзо послао име, порекло и сећања да га смире и укрепе. Човек је остао сам. Слике су добиле звук и метеж. Бука се појачавала. Немири ковитлали. Нерви се дражили. Али у њему није било ништа од свега тога. Пролазност га није занимала. Стајао је у дубоком миру померен само искуством новодоживљеног. Људи су се у великим колонама стискали покрај њега незадовољни што им стоји на путу. Мислили су да је психички болестан и да нико не може имати корист од његовог присуства. Сви су глумили животе, радозналост и кретање, једино је он деловао као мртав, незналица и попут воштане лутке. Време је наставило да вара чула. Прво људима а онда и Анђелима. И понеком лицу на којем се може изгубити који трилион година посматрања. Овај човек је нашао нешто ново а што је свима у времену и вечности промакло – однос који отвара биће да у свом срцу заустави чак и кретање Бога.

Advertisements

Необично је колико неки људи дају себи висок језичарски кредибилитет. Још чудније из које нестварне зоне црпе свој ауторитет. Нема више поделе на екстреме и безазлене. Учене или неучене. Вулгарне или културне. Сада се линије преливају. Мутирају у нешто треће. У дефект који тражи покриће на рубовима некадашњег здравоумља а промовишући се „исцељено, прогледано, прогресивно, супериорно, стручно“ у димензијама новоболести. Од ових „стручних“ највише ме хвата мука. Над цвиљењем „добрих намера“ потурају свој „професионализам“ маскиран великом дозом изопачености и фрустрација. Показује се да ни нечија начитаност није довољан критеријум да сузбије ону исконску монструозност. Беснило, огорченост, завидљивост, итд. пун кофер манијакалности. И заиста такви, игром парадокса, могу бити компететни у оним доменима у којима су се усавршавали, али на нивоу људскости могу да покажу сав максимализам потцењености другог. Одсуство осећања за другог и другачије позиционирање. Проблем удвостручује свој улог када је реч о хришћанима, теолозима, свештеницима, вероучитељима, владикама, итд. Може им неко дати још стручније мишљење – они ће остати тврдоглаво бестидни и окренути опет аргументе на своју воденицу. А ту су и брутални ударци испод појаса када неко учини „светогрђе“ ако не мисли исто о неком проблему.

Ипак, ових дана, запала ми је под „унутрашњи скенер свести“ нова типологија људи на које раније нисам обраћао пажњу. Можда и због мог „себичног“ мотива да од тих људи могу учити. Право питање је настало у мени када сам се пронашао: да ли бих другог волео када он не би имао неки таленат који га од других издваја? А потом: да ли бих другог престао волети чак и када од мене дигне руке? Схватио сам да је мени стало и до здравља странца без обзира да ли се познајемо или не познајемо. Да бих показао бригу. Да га не бих одмерио да ли је он на границама светова између неке прогресије или регресије. Чак заправо, схватио сам да немам тај вишак времена да се бавим интригама и подметачинама, одмеравањима било кога. Да не користим друге као таоце за неко своје псеудо-мучеништво. Било би неумесно себи наметати ране а онда тражити да други буду воајери и лекари над учињеним актом. И хвала Богу за то. Акценат је, дакле, на каквоћи карактера и приступања другим нивоима стварности истим. Морбидност добија на камати када своју „аутентичност“ покушаваш устоличити позивањем других за сведоке које поштујеш само до оне границе докле њихово сведочанство налази „поклапање“ са твојим „захтевима мишљења“.

А онда сам се нашао посађен на ивицама једне нове патологије. У питању је човек који се наљутио на пар мојих ироничних реченица. Свестан сам да смо сви подложни сујетној осетљивости, али да ми неко напише читаво писмо у којем се претећи позива на неки прекид пријатељства због угрожене репутације – докрајчило ме је. Не на нивоу сујете, него  на нивоу примитивизма. Опет се показало да „научни умови“ не могу себе да оперишу од злих детињарија. Притом, такав човек тражи себи алиби у неком искању покајања са моје стране јер сам га у прошла времена, да банализујем, „молио за милост његовог присуства“. Други у томе није видео ни препознао повод да је можда само мотив одобровољавања био у питању, или, глад за односом који није донео плодове у очекивано време. Као да други не може да схвати да се без њега може даље живети, толико је себе подигао на пиједестал самозаљубљености и недостижног идеала градећи имиџ на „теологији неухватљивости“. Има нечег примитивног и умоболног у томе да неко лучи злурадо пљувачне жлезде замишљајући твој положај на коленима. И да је бар повод основан. И да је бар ту било неке присности. Фиктивно наметање још имагинарније кривице да би манипулација нашла добар темељ да одржи своје заблуде. Веома поражавајуће по тог човека, и веома деградирајуће по оног другог. Дакле, да би се један назови дијалог показао плодотворним, ти немаш право на своје мишљење? Или, да би се један назови пријатељски однос показао „заједничким императивом“, ти немаш право да одскачеш од логике другог? На крају не побеђује „правда и истина“ како жељени публикум замишља већ злурадост и гадост што ће други бити понижен и осрамоћен. И да је бар реч о некоме ко заслужује „процену савести“, него тамо где су крупне звери – храбрих нема, а где су праведници који не пружају отпор – ту секира треба јачим замахом да пресече лобању. Толико о компететности. Толико о „гладнима и жеднима правде“ јер утеху у локви крви траже. Узрок – последица. Међупростори су прошарани сарказмом ради сарказма а не ради увида у други ток ствари.

Али фрапантно откриће није у неком конфликту (сви смо мање-више у неким трењима са собом и другима), него у спознаји да неко себи даје кредибилитет да си му био и остао дужан извињење и да очекује да ћеш учинити то чак и када објективно ниси крив. Овде патологија гради своје гнездо, ту се лоцира и одашиље своје снопове „знања“ о чему/коме. О заменама теза да не говорим. Мало ко ће одолети искушењу да кад остане без аргумената, проговор не постави на релацијима заједљивости и придодавању зачина око твог приватног живота. Као да на твој живот има „тапију“, право власништва, да га одмери, и процени му вредност, а онда да продужетак отрова убризга и недужним сведоцима изложивши те као курву по ниској цени. Трагичност исхода није у неком урушавању репутације (о томе нека сујетни брину) него о начину расуђивања онога ко се усуђује да те процењује. Неко ко је достигао „тоталност ништине“ својим искуством, о томе други може само да теоретише јер нема петље да уруши „ограду репутације“. Колико неко мора бити вулгарно докон и незрело изопачен да толико себи даје перверзну важност а да се ти притом уопште не желиш задржавати на животу онога ко те у њега насилно уводи својим егзибицијама? Да те то не убуђује и да не желиш такву порнографију. Као да те други тера да мораш да „сечеш вене“ због његове свебитности? А ти само желиш поглед на другу страну. Посесиван то не разуме. Он ти намешта главу. Тера те да гледаш. Он жели да те „научи, просвети, уразуми“? Колико је то умоболно. Ако занемаримо могућност психичког насиља, квалитет односа/дијалога је видно поремећен. Хипотетички, чак да је дотичан заиста у праву по питању неких ствари, постоје манири и методологија на који начин се обраћаш другом. Овде је однос децентрализован под изговором „очувања истине“. Десакрализован под пресијом да се сопствена репутација мора по сваку цену наметнути и одржати. Манијакално. Крволочно. Злогенијално. Аутопотврђивање. „Секс без пореза“. Епигонство добија свој дерби у свирању продужетака на утакмици између Каина и Авеља оличених у новим протагонистима. А навијачи стоје са стране спремни на нову чашицу испијања мегаломаније. Аплаузи…

Ипак, не могу се не забринути за психичко здравље оних који ми нису нико и ништа. Не могу се не запитати како увредилац ужива у ишчекивању покајања другог. Не могу се не запрепастити како било ко може да темпира свој начин постојања једино у потхрањивању своје репутације пред чијим идолима тражи приношење жртава. Надасве, колико неко може бити безобзиран да након колатералне штете коју је сам иницирао, може да настави да цвркуће безазлено као да се ништа није догодило и да и даље истрајава на изградњи своје репутације када је евидентно да је она таквим понашањем урушена. На којим се онда фиктивним основама промовише било чија „стручност“ у неким питањима, ако оно суштинско, као мерило сведочења, прво измиче? О каквим критичким рефлексијама себи може неко дозвољавати „гажење преко мртвих“, и на том темељу утопијски градити монопол, а да не сноси последице своје „месијанске самопромоције“? Увек тај „месијански комплекс“ игра главну улогу у филму идиота – донети „откровења“ које обичним смртницима није дато. Христос је маргинализован пред таквим „боговима“. А однос који такви нуде –  безличан, јер контејнер за складиштење смећа може дати већу повратну информацију. Проблем оваквих „спаситеља свести“ почива у претенциозности да не желе да буду као други. Баријера је постављена самим уласком у сусретање другог и другачијег. Свест о сопственој погрешивости је недостижна јер такав може живети истим постулирањем свог идентитета као недостижност за другог.

Грозоморни су односи у којима глорификујемо само она пријатељства у којима тражимо потпору за своје заблуде. А поремећен ум тражи сатисфакцију једино у претварању других у сопствени модус постојања. Ипак, човек је понижен онолико колико дозвољава. А понижен је онај ко се процењује другим кога види као могућу претњу. Јер, често су наше перцепције о некој угрожености више фиктивног него реалног карактера да би се промовисали као жртве. Некоме је то сва храна, да се осећа као повређени и као жртва. То је димензија из које се остварује и нема ништа друго за шта се може ухватити. Једина поука која остаје иза редова јесте елиминација сопства да би други дошао до свог здравља. И незаборав: Злопамћење је веће од сваког зла јер ово једном урађено нема даљу пројаву али ко злопамти он свагда из почетка обнавља дело зла у себи. На томе са саплићу и они који држе себе за стопостотно проверене есхатолошке умове који не желе да робују формама а опет посрћу у баналностима које инфериорно доживљавају као есхатолошки катаклизмичне. Из те тачке се нису померили без обзира колико су на другим нивоима напредовали. Постоји Живот коме не треба јефтина скандалозност да би дошао до изражаја. Јер у свакој бахатости вреба један мали рањени црв који се осећа усамљено и несхваћено. И на тим комплексима треба радити. Ако црв има петље да свој проблем препозна. И ако жели даље од прождирања да погледа. У томе је цео проблем. А драматизација настаје између подвојености у црву – да ли након детекције промашаја и провером Д/другим себе треба преиспитати, или, урушити сопствено биће пред тврдоглавим истрајавањем у везаности за „идеализам“ или „непогрешивост“ свог мишљења које не може својим животом подржати? Коцка је бачена а многи су спремни дати велики новац да изгубе све само да не би изгубили своју подвојеност…

Релација

О, како смо гордо нестрпљиви
И то је све што нас ломи
Тужни разлозима којима ћемо
једног се дана као деца смејати,
Ах, има у томе безазлености
Чим тако невино патимо
Да достигнемо све што пожелимо,
Али и даље не схватамо
Да у свему што заиштемо чистим стањем
Релације нас не деле
Него крај нас у сенци живе
Као кад се род пре сејања жање.

 

 

 

Свака наша агонија почиње
Тамо где полажемо своја веровања
А која далеко стоје од Онога
Што се сваким веровањем звати уме
Бизарни смо у својим игнорисањима
Где нема утврђења ума
Коме је нашем духу и без нас стало
Зато и боле растанци од себе
Када се свом паклу са осмехом подамо.

 

 

Бити

Наоружали смо се данас
Многим речима од увреда и поноса
Као да нам свака врлина завиди
А само смо се загубили у предањима
Превиђајући космичке истине
Колико пуно тога у будућности
Неће имати ништа од сећања почетости
У којима данас јесмо а сутра спавамо.

 

 

 

Успаванка…

– Мама, да ли Бог постоји? – пита старија ћерка са својих малених четири године постојања
– Постоји! – рече мама не двоумећи се нимало
– Зашто га онда не видимо као друге људе? – упита она
– Видимо Га у Цркви душо… – рече мама
– Да, али тамо Га видимо само на иконама. Не видимо га очима поред нас –додаде малецка

(Драмска пауза, мама хвата залет да пронађе адекватну мисао али остајући негде између прекида мисли)

– Да ли је Он умро? – додаје питање на питање старија ћерка
– Јесте душо! – рече мама
– Па како онда постоји? – наставља она
– Васкрсао је! – упорна је мама – као да дете пред том дефиницијом наводно подразумева да је цела мистерија решена па не пита даље ништа
– Да ли нас Он види? – пита малена
– Види нас и чује! – наставља мама

(Млађа ћерка већ тоне у сан са своје две године постојања пред оваквом метафизиком између два философа, док се тата прави мртав да је не би неким наглим покретом пробудио)

– Могу ли да Му сада кажем нешто? – пита старија ћерка
– Можеш љубави! – стрпљиво ће мама
– Чувај нас Боже наш, моју маму, тату, секу, и све људе на свету! – одважно ће она

(Драмска пауза, мама ћутњом одмерава када ће сви да уђу у сан надајући се да малена неће наставити тврду беседу)

– Када ћемо да Га видимо, мама? – иде она даље
– Једног дана! – хукће са пригушивачем мама – Видећемо Га сви једног дана!
– Када Га будем видела рећи ћу му шта значи моје име. Моје име је Теона а то име значи „Божија мисао“ – поносно ће она
– Да, љубави, твоје име значи Божија мисао. – додаје мама – Увек си у Његовим мислима! Хајде сада да спавамо полако.

(Проток времена. Прошло је неких 15-ак минута. Већ се мама нада да смо сви избројали овце. Али неслућени путник намерник се ковитла у Теони јер је мали ум упао у созерцање)

– Мама? – тихим гласом ће она
– Реци Теона? – рече мама истим шапутањем
– Да ли си ми све испричала о Богу?…

36681861221_54e90ae121_b-1

 

 

Толико смо идеализовали хришћанство и Бога да смо управо том идеализацијом учинили себи недоступним и Бога и Његову благодат. Ако је пак нисмо негде препречили, сигурно је да у већини случајева нисмо кроз благодат долично упознали Дародавца. Као да смо Га детерминисали сопственим апстракцијама учинивши поље живота мртвом зоном. Пренагласивши Његову трансцендентност занемарили смо Његову иманентност која нас може променити. Прогнали смо Га на маргинама нереалног чак и када Га формално потврђујемо као постојећег. „Он је тамо негде, седи савршен и нема додира са нама!“. Отприлике, ово би представљало импликацију таквог банализовања. Створивши такав јаз, парализовали смо сопствену позицију. Премда смо „потврдили“ Његову надприродност као „природом своје вере“, себе смо лишили удела да том „природом“ заживимо, јер нам Његово свемогућство делује немогуће у границама нашег искуства. Контрадикторно, вером Га прихватамо а истом вером одричемо. Дакле, дистанцираност је у нашим рукама.

Идентификујући Га као идеал којем треба тежити, саму тежњу смо лимитирали границама идеализма које не можемо достићи. Максимализам долази до своје дисфункционалности. Сијалица је прегорела. Чинимо Га немогућим управо у димензијама личног искуства неповезаног са нашим животом као свакодневним реализмом. Као да покриће за своју стагнацију тражимо парадоксално у сферама Божије савршености, јер прихватајући Га као савршеног себи омогућавамо „алиби“ у познању да такви никада не можемо бити, док уподобљавање, као постепено узрастање у Духу и усличњавање Христу – тврдоглаво одбацујемо као могућност. Могућност другачије врлине. Могућност другачијег живота. У раскораку смо. Не можемо да пронађемо корак којим би сигурно газили на две равни постојања. Небом у себи и собом у Небу.

Због поимања Његове оностраности уништили смо своје узрастање свођењем Његовог Бића на маргину а онемогућивши да Његова оностраност заплива унутар наше овостраности. Јер смо превидели да ако Он није од овога света да то не значи да не може бити у овоме свету. Као да се то сажимање света у рођењу и Васкрсењу Богочовека уопште није ни догодило. Као да јаз Њиме није премошћен. Као да смо још увек негде заглибили у јудаистичком ишчекивању неког виртуелног месије који ће једном доћи да нас избави и реши све наше проблеме преко ноћи. Да није саркастично било би примитивно. Док смрт као главни проблем човечанства разним предиграма морала и философије, или трицама и кучинама тривијалности, „културно“ игноришемо. Дакле, чак и у име вере коју некад не знамо ни зашто поседујемо (ако је имамо), ни који је њен садржај (којим се покреће).

Идеализући Бога и Божије, дошли смо до идолопоклонства. Идолизације Њега Самога. Јер, Он јесте Једини Идеалан (без греха) али Га сводимо на идола којег не смемо ни ми пипнути, нити Га другима дозволити. Као да са посебном осетљивошћу (негде фанатизмом) бранимо и чувамо, и од себе и од других (гле ироније) приснији улазак у оно што не познајемо. Онога Кога не познајемо чак и када Га потврђујемо као постојећег у којег верујемо. Као да је Он тобоже нека играчка којој смо придали сакрални карактер сакривена у најмрачнијем орману и због чије „посебности“ не смемо ни ми а ни други да се играмо. Због такве идеализације нема ни практичне примене. Бог је „дисквалификован“ могућношћу да буде један од нас у нашем свакодневном животу. Бог је прогнан тамо где и припада и нема потребе да буде међу људима. У томе је сав хорор. Ето светогрђа у крајности нашег незнања јер чак и на такав безазлен начин опонирамо Његову двоприродност.

Бог је Извор Светости. Светиња над Светињама. Поштовање Њега се не може изразити дистанцираношћу од Њега због Његове светости. Јер Он Први жели однос. Није Његова светост препрека да уђе у однос са нама (погледајмо јеванђељске протагонисте). Зашто ми онда чинимо супротно? Избегавамо Га због Његове светости. Управо Он као Извор светости треба да нам омогући продор Царства и проток бићетворних енергија. А како ће то бити ако чак и поштујући Га – не улазимо у однос са Њим? Како ћемо упознати свог Бога ако Га лоцирамо као непроменљиво удаљеног? Како ћемо да знамо Ко је наш Бог ако се са Њим не упознамо? Како Га уопште можемо поштовати и одавати Му почаст као Богу ако немамо искуство пријатељовања са Њим Самим? Како мислимо да можемо било какву своју сврху и смисленост у овоме свету да успоставимо ако Га селектујемо као неприсутног у нашој егзистенцији? Или ћемо се вулгарно задовољити коктелима других религиозности унутар своје и тим „бућкуришем вере“ узимати Бога у уста само када имамо потребу да остваримо одређени интерес?

Бог нам се представио именом и делом у тоталности пре више од две хиљаде година. Од нас зависи да ли смо познанство са Њим реализовали до сада. Али, ако има нечег горег од непознавања Бога у којег неко не верује, то је човек који тврдећи да верује у Бога – не познаје Га никако…