Када те људи потврђују тада имаш постојање, али и даље постепено умиреш – како ти тако и они заједно са тобом. Када те људи демантују не губиш постојање али прекида се однос који је мера постојања. Али, када те Бог потврђује, тада имаш вечно постојање кроз посредничку гаранцију Духа Светога. Његово потврђивање јесте признавање твог постојања. Бог те не демантује јер никоме не одриче постојање али где је однос прекинут питање је шта је остало од постојања када се оно нема према коме окренути.
Није битно да ли неко признаје тебе као личност или неки твој однос са другим човеком јер не засниваш постојање са њиховим признањем већ са признањем Сина Божијег са Којим градиш однос. Прво припада пролазној сфери а друго непрозлазној. Ипак, треба подвући да ако је нешто пролазно да није безвредно али се намеће питање да ли је све вредно вечности у тој пролазности.
Зато ће на крају историје Он изврнути ту перцепцију која сада постоји и изговорити већ проречене речи: „Ко призна Мене пред људима, признаћу га и Ја пред Оцем Својим!“.
Тако уочавамо да садашња осетљивост на то како ће нас људи проценити уопште нема вечне карактеристике у себи, јер пред Богом се неће питати они већ Сам Син Божији. Дакле, није меродавно како те виде људи већ како те види Бог. Коме је прво битније од другог, питање је колико му је Бог уопште битан ако храни своје комплексе на рушевинама туђих признавања (сада је то ова фејсбук-култура „лајкова“, либералност социјалних мрежа, итд., али наравно реч је и о манирима односности уживо).
Сада се људи отимају за славне личности, или оне чије квалитете нису достигли а друге угњетавају или игноришу, али долази слава Божија – и већ је присутна на Литургији! – када ће се такво поимање ућуткати а многи ће се наћи постиђени због наивног самопоуздања. Или још фаталније: због уздања у туђа процењивања као да сав свет и лична драма постојања од њих зависи.

Advertisements