“Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”

Иво Андрић

Народ је уморан. Народ је дехидрирао од недостатка смисла. Народ је застранио. Народ, након толико деценија, нема више потребу да пружа отпор. Најгоре што човеку може да се деси је да постане равнодушан. Наравно, ту је и питање за шта човек везује свој идентитет ако хришћанин има дужност да се не везује ни за једно пролазно царство. Све то стоји.

Ипак, постоји одговорност и за живљење у овом свету. Унутар конкретне државе која му је дарована уласком у њено постојање. Па ипак, опозиције нема. Ту је индиферентност, ту су страхови од непознатог, ускогрудост, незнање, итд… Увек неки јалови изговори. Човек увек некако свесно или несвесно пројектује своју одговорност на другог. Очекује интервенцију „негде споља“. Неког уместо њега. Зато се ништа не мења. На који год ниво поставили овај проблем – од вере до политике.

Ипак, чудна је и та назови демократија. Статистика треба да покаже неко „објективно стање“. Сведени само на један изборни глас, људи рефлектују своје жеље које на крају треба да покажу бројчано стање свести где је маса тренутно усидрена. Дакле, није преломно објективно стање или мерило неког квалитета већ број и личне пројекције. Таква математика тешко да може донети промену свести. А људи ко људи – понајмање су објективни и према себи а камоли према другима. Грешке су неизбежан сценарио. И масовношћу се, нажалост, много тога правда – чак и безумље. Надасве, погрешан избор чије испаштање може да обруши читаве деценије, векове, генерације неповратно…

Народ, након два миленијума, још увек – као овце без пастира. Кад већ не могу да промене било шта (јер не мисле у тим категоријама) мире се са тим да их неко други тлачи, да њима управља, да над њима преузме одговорност. Иронија је у томе што стварају илузију да бољи систем владавине не постоји. На делу имамо милозвучну деструкцију власти над људима који добровољно живе дисхармоничну самодеструкцију. Чак и унутар Цркве. Наравно, постоје и застрањења, постоје политичке острашћености, кланови, табори, поделе, постоје перипетије и ризици да се човек угнезди искључиво у димензијама овог света чак и под изговором очувања вере. Човек мора да ради на својим унутрашњим расцепима доживотно. Али, никада по цену страдања другог и другачијег. Али, бар по смену нечије непродуктивности без жртвовања другог – има право.

Овде су замењене вредности. „Боље ишта него ништа!“. Али управо то „ишта“ јесте „ништа“. Када опозиције нема онда наводно треба подржати постојећи режим да зло не би било горе од већ постојећег зла чиме се зло само утврђује. Ако и постоји нека промена, замењују се само фотеље али иста лица остају на власти. Потребан је радикалан пресек. Нова лица, нови програми, нов ентузијазам. Мада и то може бити светогрђе и шарлатанско политиканство. Сведени смо на баналност да нам други говоре шта треба да радимо и како да се понашамо. Свако брани своја начела одступајући од њих у друго време. То само показује да ни она претходна која смо подржали једном нису била савршена. Савршеног нема. Бар не у категоријама овога света.

Дакле, коме људи дају свој глас? Истини, смислу, квалитету? Не, никада тога није било, то је утопија. Дају свој глас ономе ко им даје посао, ко их плаћа, и ко их храни. То је увек било у првом кадру. Све остало је идеологија и идолатрија. Манипулација и мотивациони говор. Не постоји воља за „општим добром“. Свако гледа себе и на своју корист умасовљен са себи сличнима. И сви су добри међу собом док се не појаве интереси. Ако се интереси поклапају – један другог бодре. Ако су нечији интереси угрожени – други постаје конкуренција коју треба уклонити. Тако људи функционишу унутар овога света. Зато странке постоје. А ми смо заробљени између туђих стратегија и фрустрација несвесни своје снаге коју опет непромишљено дајемо другоме на дар и поверење. Јер, док се они истребљују међу собом процењујући вредност злата коме ће више припасти – ми и даље остајемо укопани унутар свог подземног рудника деценије трошећи маштањем бар о вредности сунца.

Advertisements