Хаотичност увек тражи нове поводе. Пуно омчи тада спрема покличе. Валови гамади марширају својим поретком. И нико се не смеје, нити ко плаче. Драматургија је обукла ново одело. Бљешти својим трзавицама. Покушава да се настани у разним отпорима често као кравату носећи једва дочекани отклон другог. Све је већ виђени сценарио. Опет се рат показује оцем свих ствари. Људима се нису смучила крварења. Сви су поносни а музике нема. Хипнотисани, ажурност се комеша са километрима амбиција. И да, још увек, сви се боре за место под сунцем. Свако је у свом срцу исписао своје декалоге којих се држи беспоговорно и пред чијом светињом очекује поклоњење других. Баш зато се ништа не мења. Никада опстанак света није зависио од пројектовања својих фрустрација. Још носимо пелене разума па никако да проходамо. Фекалије узимају свој данак. Уздамо се у идеале и фиктивне правде које смо бодљикавим жицама билион пута оградили лажним очекивањима. Глумимо преозбиљност. Каскамо у парадама охолих вапајем за првим местом. Али на фронту сви траже последње седиште. Још измишљају да је оно нумерисано. А да карту неко плати – нико неће. На прсте пишамо своју устрашеност – зато и не пружамо руку сваком. Сведени на један глас уздамо се у пролазне месије. Хоћемо хлеба и игара. Цигарете смисла на које нећемо плаћати порез. Али смисао смо одавно попушили. То је све што је остало од словесности човека. Наивни смо у својим цинизмима. Кловнови боље аплаузе заслужују. Нечувено је да имбецилност и даље ствара тумор унутар унутрашњег еха. Никада револуција света није била у спољашњој променади. Тамо где су масе тамо су редови за кланицу. Тамо где се развија унија „добре воље“ – разлог први губи на премији постојања. Јер, добра воља је дефлорисана примитивним мотивима. Маскирана и масакрирана бројним програмима свести. Све је постао чист рачун и одмеравање. Тако демагогија опстаје вековима. Чак и харизматични нерадо улазе у клинч са својим проституизмом онога чиме су даровани. Неки кутак сопства похлепно тражи компромитовање. Тешко је задржати неутралну позицију а да не постанеш ни хладан ни врућ. Осмех и самораспеће су потцењени. Нико не жели заузимање јер мисле да и то тражи своју цену. Време је поједено прождрљивошћу жеља. Жеље су убиле свет. Жеље су убиле Бога. И прогнани и непрогнани, сви се осећају оштећени. Хоће наплату. Неки и да потуре по које уновчавање дефекта. Више ни жеље нису битне. Битна је само плата за потрошене године у очекиваним жељама које никада нису угледале светло добитка. Са том платом људи не желе више да купују објекте својих жеља. Нема их. Знају да су изгубили време тако да на крају не знају ни шта више желе, нити какав би укус и сврховитост тих жеља требало да изгледа. Желе само исплату за вишегодишње фантазије. И нико није на земљи. И нико није на небесима. И сви су ту а никога нема. Јер дезоријентација је украла погледе иза којих више нико није нормалан, нити ко жив станује…

Advertisements