Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
годинама слушам његове малене кораке
који трче по стану иритирајуће, бесомучно
као да ништа друго нити уме, нити разуме,
а знам да је жељно игре – одаје га полет
открива га снага коју нико не усмерава,
и знам да би собом открио пролеће
које у својим недрима чува детињство сваког.

Шта је са тим дететом?
Зашто се не игра и не проговара?
Зар је трчање све што он бићем представља?
Види ли кад сунце, децу, парк?
Проучава ли кад додиром небо, биљке, животиње?
Окреће ли макар нехотице неки лист књиге?
Или је само дресиран немовањем и прекором
мислећи да је екран једина стварност
којим га дрогирају ради свог мира или хира?

Има једно дете које живи изнад мене
никада му нисам чуо сузе, осмех, глас
никада лице макар на сивом степеништу,
само чујем његово несрећно трчање
како својом буком неуспешно покушава
да позове родитеље у његов свет
и да их ућутка у њиховим свађама…

 

 

 

Advertisements