Живимо у таквом систему и времену да је нечији „сертификат“ наводно мерило нечијег квалитета. Такве се норме промовишу и треба да буду, по неком „обрасцу валидности“, критеријум нечије „стручности“ како би други имали поверења да са таквим „високонадређеним ауторитетима“  решавају одређене проблеме са којима се сурећу. Под маском „лиценце“, „квалификације“, „професионализма“, „академштине“, „дипломе“, итд. могу се сакрити многи паразити од људи и страсти које инертно круже у њима без одговорне упитаности о „либералности“ својих поступака. Критичари лако прерастају у критизере када остану без аргумената због чега потом дижу проблем тамо где га нема, често кријући истинске мотиве свог наступа. Ипак, пракса животног искуства показује да стварност није црно-бело интонирана. Као ни да нечија оцена или положени испити нису мерило личности. Примера ради, неко може имати лиценцу да је компетентан на нивоу психотерапије а да се покаже да њему првом треба лечење; или да носи титулу доктора теологије а да Бога у теологу нема ни у назнакама; или, још баналније, да буде полицајац а да приватно спроводи насиље у породици; итд. Раскораци, антиномије, „сломљена дисхармонија смисла“, дакле, свакако постоје. Не можемо их негирати као присутне.

Са друге стране, неко можда није лиценциран а да поседује већу талентованост од званично-формализованих приступа или униформисано-институционализованих кадрова. Ништа мањи дуализми нису присутни у домаћој клими СПЦ. Колико су наши свештеници квалитетно „лиценцирани“ својим положајем где никоме не полажу своје рачуне? Да ли крем СПЦ има лиценцу да буде у позицији својом службом када се испоставља да би многи пали и на баналном психо-тесту а позвани су и „регистровани границама Цркве“ да служе Богу и народу у својој палости? Толико о компетенцијама. Печат верификације није гаранција одређеног квалитета. Да ли су сви светитељи били „лиценцирани“ да сведоче Бога и своје искуство о Њему? Многи нису имали докторски стаж али су носили Духа Светога у себи Чијим посредством су могли да сведоче Бога и помажу другима људима. Заправо мученике првих векова као и подвижнике потоњих – никада није мучио комплекс „овлашћења“. Данашњи протоколи су другачије фреквентности, садржаја, набоја, а пред лицем нечијих „компетенција“ нечија моралност и квалитетност личности се уопште не доводи у питање, јер се компетенција наивно поистовећује са квалитетом бића.

Прво нам треба „лиценца Одозго“ за разум и поимање. Папир није гаранција ни за шта. Није безвредан али није ни критеријум неке веће компететности. Печат на папиру није гаранција да си у нечему непогрешив или да тек нећеш погрешити. Да си здравоуман или да ниси. Папир не подразумева аутоматски покриће твојих негативних особина. Данас, рецимо, унутар СПЦ имамо читаву армаду „благослова“. Ако имаш „благослов“ онда си опуномоћен да радиш било шта у име Бога – чак и да негујеш злу крв. „Благослов“ је постао главни тумор у развоју међуљудских односа. Још се сећам једног човека, „великог хришћанина“, који није хтео да помогне некоме јер није имао благослов. Да ли ти треба благослов да дишеш? Сигурно је да и улога духовника ту може допринети развоју патологије. Владика А. Јевтић је то добро оборио са чувеним да „циљ духовника није да од своје пастве ствара идиоте“. Дакле, није демантовао духовнике као постојеће фигуре него указао докле проблем може ићи ако се на другим контекстима претерује. Или, шта ћемо рећи када се вероучитељима „исповедају“ ученици јер свештеници „немају времена“? Да ли је то прекршај? Сукоб јурисдикција? Сигурно је да катихета не ствара неку другу „свету тајну“ која ће бити паралелна конкуренција или опозиција светој тајни у Цркви својим понашањем. Или, ако вероучитељ саветује ђаке у питањима које их приватно муче – да ли је то атак на оне који су лиценцирани психолози? Или, најочитији пример је услов за рукополагање – само они који имају завршен факултет. Ко их пита имају ли каквог искуства, предзнања, манира, других занимања, здравих интеракција са другим људима. Али, ако је испунио „тражену норму“ онда сумње нема да је пред нама лиценциран кандидат из којег ће само да“ пршти стручност на општу корист“. Која иронија…Ипак, на овом месту се можемо, према неким ауторима, подсетити искуства великог Лава Шестова који никада није студирао на Философском Факултету али је захваљујући својој талентованости често на тој катедри као „нелиценциран“ држао своја предавања.

Да поновимо: Ако неко има диплому, или чин свештеника или епископа, ако је носилац неке „лиценце“, то јест, „опуномоћеног статуса своје службе“, то не значи је „акредитованост“ мерило квалитета сама по себи. Сама по себи она има неутралну позицију али право усмерење полази од употребе чина самим човеком.  (Можда ипак треба направити извесну дистинкцију међу појмовима јер чин (за разлику од дипломе) ипак нема неутралну позицију. Уноси потенцијалну енергију која се може али и не мора правилно усмерити и реализовати кроз акцију, но свакако ће се реализовати кроз Тајне унутар заједнице (пре свега Евхаристија, као и крштење). Ипак, многи Светитељи нису имали ништа од свега тога па су опет сведочили Бога својим искуством. Ако неко нема „озваничен рејтинг“ то не значи да је нужно без доброг савета или без развоја личне креативности по друге (овде није реч ни о нападу на Цркву, нити на одавање поштовања самопроглашеним вођама који су заправо отпадници од Цркве). Затим, ту су људи унутар СПЦ који имају велике таленте, али нажалост не долазе до изражаја јер су потцењени од владајућих позиција других. Ако ураде нешто што одскаче од стереотипног приступа одмах наилазе на отпор а негде и на санкцију. Тако неки свештеник може нешто ново да покуша да понуди и реализује, не кријући се ни од кога, док неке владике не можеш да видиш међу народом уопште. Али не вреди, јер док други свештеници и епископи имају „лиценцу“ за свој статус, чак и када верификују своје промашаје,  други нема папир а крив је што добро чини. Дакле, форма убија суштину.

Треба нагласити да „квалификације“ или „ингеренције“ или „лиценце“ нису мерило квалитета. То не значи да неке „референце“ не треба да постоје, него да се показују релативним ако се провуче намерна али и ненамерна грешка која може имати страшне последице (нпр. ако неко купује диплому а жели да буде хирург, какво излечење такав може понудити осим да убије пацијента?). Ипак, ту су и други, они позадински, мотиви који не долазе под очи сваког. Завист и конфликти неких „престижних“ људи се укршта са нелиценцираним профилима у стилу: „Мој хлеб једеш а стручнији сам од тебе?!“. Већ смо рекли да су неки „лиценцирани“ носиоци црквене јерархије, а да се опет покаже да нису без недостатка. Ово треба да нас сачува од идеализације другог и идеализације свог мишљења јер прво ће неминовно донети разочарење а друго огорченост. Можда смо ми бољи од многих свештеника и епископа као људи, али немамо њихову „лиценцу“ (службу) Духа. Треба мало да примиримо, ако већ не можемо да истребимо, комплексе у нама. Јер и оно што није регистровано званичном формом нечије инстанце, не значи да је безвредно и без удела. Потврђивање другог није у папиру већ у односу. Наравно, ако си стока од човека, чему твој положај уопште служи?

Не пожелети туђе, како пише у Десетој Божијој заповести, значи још и да не атакујемо на туђе место/положај, било да је оно озваничено папиролошком формом или не. Јер, „лиценциран“ има време и када чини шта треба и шта не доликује једнако попут „нелиценцираног“. Не постоји фиксирана позиција којом те може сачувати твоја „виша стручност“. Полагати ексклузивна права на било који аспекат у којем се неко усавршавао деградира могућност мишљења и присуства другог, а најпре поставља себе као „експлицитног тумача и дежурног професионалца“ у неком проблему. Једино се унутар теологије проблем мало компликује али се открива да наличије једног верног аутентичном предању може бити истог острашћеног карактера као наличије екстрема који је заволео отпадију. Шта пише у Јеванђељу: „А Јован одговарајући рече: Учитељу! Видесмо једног где именом Твојим изгони ђаволе, и забранисмо му, јер не иде с нама за Тобом. И рече му Исус: Не браните; јер ко није против вас с вама је.“ (Лк.9.49-50). Дакле, ови други нису били „лиценцирани“ делегати присуства воље Божије на један шаблонизован начин али Христос их не одбацује. Јер, ако и нису радили директно у границама Цркве, не значи да су радили против Цркве.

Пазимо се како меримо и да наше добре намере не додају сувишак зачина тамо где јелу није потребно јер се често дешава да у име „добрих намера“ подривамо туђе добре намере а тако ћемо уништити сваку могућност да допринесемо неком бољитку државе или цркве у којој живимо и делујемо. Машта која се граничи са свесним одабиром лажи и корпусом клевета извештачује проблеме да би на другима решавала своје комплексе. А тако се заблуде не могу одгнездити. Заправо, од свих болести заблуде се најтеже исцељују јер Бог не може деловати тамо где неко свој проблем не препознаје. Зато понављамо: Прво нам треба „лиценца Одозго“ за разум и поимање. Али најпре нам је потребан плач над формализацијом односа са Христом унутар саме Цркве.

Advertisements