Постоји један дан у години када Бог силази у свет међу људе. Анђели тај дан у години мере временом круга једне радне недеље. Ипак, пред Богом није тако. Тај дан траје еонима. Бог зауставља време Својим присуством. Не гледа на ноћ ни на дан. Нестају пред Њим. И док је време заустављено, Бог обилази Своје наслеђе. Иде од човека до човека. Цркве је престао да обилази. Не јер их не воли него јер Му је постало мало досадно код куће. И пре просипања погледа по видокругу зна шта у коме лежи. Али, намерно Се ограничава. Жели да иде путем Човека. Савија се да уђе у поглед другог. Да зеницама Свог створења намести казаљке смисла на право место. И док векови тону пред Његовим корачањем, а што је по људском рачунању времена сасвим неприметно, Он се зауставља пред лицем сваког. Загледа у људе. Њихове мирисе, карактере, мимике…све чиме јесу. Само на једном човеку једном је Бог потрошио милион година. Анђели су били збуњени зашто се толико задржао али нико није смео ништа да Га пита. Тај човек, када је Бог изашао из времена, није поживео дуже од годину дана од свог рођења. Анђели су плакали дуго али се Бог насмејао што је Своју Армаду појачао за још једнога.

Заправо, Анђели ништа не знају. Често су исхитрени у процењивању као људи. Имају задатак да упознају сваког становника на основу њихових сенки, намера, мотива…На крају, када смрт узима свој порез, схватају да људе не познају уопште и да им је време главни проблем. Зато Бог једном годишње зауставља време како би им помогао али им не открива да уме да задржи и Вечност у којој сами Анђели живе. Отуда је Бог Усамљени Путник у овом заустављању времена и вечности. И никада не очајава јер никуда не жури. Све се одвија према Његовом плану. Једнога дана, Бог је намерно заборавио да подеси прекид времена. Ходао је градом као некада по води. То је урадио да би проверио да ли Му се Војска успавала пред протоком благодати на којој никада није штедео. Одмах су Га упозорили. Он се правио наиван и божански захвалио. После је Анђелима било непријатно јер су ушли у спознају да се Бог не треба испитивати а они су себи дали за право да Га подсете на грешку. Бог се само насмејао и продужио даље. Када је наместио Свој сат на прекид стварности, опет је свет утрнуо несвестан колико миленијума може проћи у том једном тренутку Божијег рачунања времена.

А онда једнога дана, ходајући дугим кораком, и искључивши надзор Анђела пригушивањем Вечности, пожелео је да лута међу људима. Једном је изгубио око 464. година загледавши се у један сасвим безазлен сукоб који се догађао у центру града. Видео је камен како стоји у ваздуху, видео је метак како виси окачен на нечијем челу, видео повређене, и млазеве крви који још нису започели отицање. Негде је рат почињао. Чудио се толикој неразумности. И док је тако ходао замишљен међу људима који се нису померали а са којима је предвечно замишљао однос који тек предстоји, помало уморан од ишчекивања да ли ће неко да Га се сети, а надасве гладан човека да Га виде у времену као изван времена, међу мноштвом се нешто померило. Бог је помислио да Га је људско око које је узео на Себе преварило. А онда се опет нешто померило. Неко. Није то био ни Отац, ни Дух. Они су већ били упућени да је Син отишао да обиђе свет. Уосталом, они су сада сувише заузети спремањем хране коју су припремали за оне који се тек требају родити у свету. Опет померање. Био је то неки човек. Скромног раста, средовечних година. Уплашен како нико није био уплашен од постања света. Бог се обрадовао. Није Сам. Кренуо је ка њему. Човек је устукнуо распет позицијом да ли да бежи или да гледа у непомичне људе поред себе. Тај човек није знао своје порекло. Није имао ни име. Није знао ни откуда то да се ту налази. Сећања такође није имао. А Бог га је већ познавао још погледом са даљине. Знао му је и порекло, и име, и како се ту нашао, и каква су му сећања. Али није хтео да га оптерећује и додатно плаши. Ипак, човек, усисан неким необичним поверењем, нашао се одједном поред Бога. Заправо, није био сигуран да ли се Бог брзо нашао поред њега. Бог га је узео под руку и почели су да шетају. Нису ништа један другом говорили. Пустили су да их тишина носи. И у свом том корачању ниједном није било непријатности. А за тих пар минута већ је прошло неколико деценија. И човек поред Бога брзо је остарио.

Бог је опет глумио наивност у вези прекида времена. Није желео да сви буду успавани. Заправо, овог пута Бог уопште није прекинуо проток времена. Људи су се показали какви заиста јесу: умртвљени бригама и радостима нижег света. Одгонетка њихове непомичности није лежала у времену већ у односу. Бог је за њих био мртав. Мада их је удостојио посете и сусрета, нису Га ни видели ни препознали. Али овај човек се померио. Изашао је из тачке времена у другу сферу. У сферу односа. Он је препознао Бога и Бог је препознао њега. Пронашли су се. И од толико радости нису имали шта један другоме да кажу јер је загрљај већ открио све речи као сувишне. И неочекивана шетња са својим Творцем савила је многе тајне у другачије пространство. Време је, дакле, протицало и Бог је био свима доступан и видљив у свету. Ипак, највеће лепоте остају невидљиве. Бог је многима остао странац, док је овај странац од човека поносно ходао са новим Пријатељем усред света свестан да је и он странац свету. Човек је спаковао време у свој џеп и глувонемо узвраћао поглед Ономе од чијег присуства је осећао ситост у свим световима.

Казаљке су наместиле свој смисао. Бог је морао да крене. Човека је почела да једе сета пре изласка новог Пријатеља из лежишта видокруга. Али је Бог брзо послао име, порекло и сећања да га смире и укрепе. Човек је остао сам. Слике су добиле звук и метеж. Бука се појачавала. Немири ковитлали. Нерви се дражили. Али у њему није било ништа од свега тога. Пролазност га није занимала. Стајао је у дубоком миру померен само искуством новодоживљеног. Људи су се у великим колонама стискали покрај њега незадовољни што им стоји на путу. Мислили су да је психички болестан и да нико не може имати корист од његовог присуства. Сви су глумили животе, радозналост и кретање, једино је он деловао као мртав, незналица и попут воштане лутке. Време је наставило да вара чула. Прво људима а онда и Анђелима. И понеком лицу на којем се може изгубити који трилион година посматрања. Овај човек је нашао нешто ново а што је свима у времену и вечности промакло – однос који отвара биће да у свом срцу заустави чак и кретање Бога.

Advertisements