Необично је колико неки људи дају себи висок језичарски кредибилитет. Још чудније из које нестварне зоне црпе свој ауторитет. Нема више поделе на екстреме и безазлене. Учене или неучене. Вулгарне или културне. Сада се линије преливају. Мутирају у нешто треће. У дефект који тражи покриће на рубовима некадашњег здравоумља а промовишући се „исцељено, прогледано, прогресивно, супериорно, стручно“ у димензијама новоболести. Од ових „стручних“ највише ме хвата мука. Над цвиљењем „добрих намера“ потурају свој „професионализам“ маскиран великом дозом изопачености и фрустрација. Показује се да ни нечија начитаност није довољан критеријум да сузбије ону исконску монструозност. Беснило, огорченост, завидљивост, итд. пун кофер манијакалности. И заиста такви, игром парадокса, могу бити компететни у оним доменима у којима су се усавршавали, али на нивоу људскости могу да покажу сав максимализам потцењености другог. Одсуство осећања за другог и другачије позиционирање. Проблем удвостручује свој улог када је реч о хришћанима, теолозима, свештеницима, вероучитељима, владикама, итд. Може им неко дати још стручније мишљење – они ће остати тврдоглаво бестидни и окренути опет аргументе на своју воденицу. А ту су и брутални ударци испод појаса када неко учини „светогрђе“ ако не мисли исто о неком проблему.

Ипак, ових дана, запала ми је под „унутрашњи скенер свести“ нова типологија људи на које раније нисам обраћао пажњу. Можда и због мог „себичног“ мотива да од тих људи могу учити. Право питање је настало у мени када сам се пронашао: да ли бих другог волео када он не би имао неки таленат који га од других издваја? А потом: да ли бих другог престао волети чак и када од мене дигне руке? Схватио сам да је мени стало и до здравља странца без обзира да ли се познајемо или не познајемо. Да бих показао бригу. Да га не бих одмерио да ли је он на границама светова између неке прогресије или регресије. Чак заправо, схватио сам да немам тај вишак времена да се бавим интригама и подметачинама, одмеравањима било кога. Да не користим друге као таоце за неко своје псеудо-мучеништво. Било би неумесно себи наметати ране а онда тражити да други буду воајери и лекари над учињеним актом. И хвала Богу за то. Акценат је, дакле, на каквоћи карактера и приступања другим нивоима стварности истим. Морбидност добија на камати када своју „аутентичност“ покушаваш устоличити позивањем других за сведоке које поштујеш само до оне границе докле њихово сведочанство налази „поклапање“ са твојим „захтевима мишљења“.

А онда сам се нашао посађен на ивицама једне нове патологије. У питању је човек који се наљутио на пар мојих ироничних реченица. Свестан сам да смо сви подложни сујетној осетљивости, али да ми неко напише читаво писмо у којем се претећи позива на неки прекид пријатељства због угрожене репутације – докрајчило ме је. Не на нивоу сујете, него  на нивоу примитивизма. Опет се показало да „научни умови“ не могу себе да оперишу од злих детињарија. Притом, такав човек тражи себи алиби у неком искању покајања са моје стране јер сам га у прошла времена, да банализујем, „молио за милост његовог присуства“. Други у томе није видео ни препознао повод да је можда само мотив одобровољавања био у питању, или, глад за односом који није донео плодове у очекивано време. Као да други не може да схвати да се без њега може даље живети, толико је себе подигао на пиједестал самозаљубљености и недостижног идеала градећи имиџ на „теологији неухватљивости“. Има нечег примитивног и умоболног у томе да неко лучи злурадо пљувачне жлезде замишљајући твој положај на коленима. И да је бар повод основан. И да је бар ту било неке присности. Фиктивно наметање још имагинарније кривице да би манипулација нашла добар темељ да одржи своје заблуде. Веома поражавајуће по тог човека, и веома деградирајуће по оног другог. Дакле, да би се један назови дијалог показао плодотворним, ти немаш право на своје мишљење? Или, да би се један назови пријатељски однос показао „заједничким императивом“, ти немаш право да одскачеш од логике другог? На крају не побеђује „правда и истина“ како жељени публикум замишља већ злурадост и гадост што ће други бити понижен и осрамоћен. И да је бар реч о некоме ко заслужује „процену савести“, него тамо где су крупне звери – храбрих нема, а где су праведници који не пружају отпор – ту секира треба јачим замахом да пресече лобању. Толико о компететности. Толико о „гладнима и жеднима правде“ јер утеху у локви крви траже. Узрок – последица. Међупростори су прошарани сарказмом ради сарказма а не ради увида у други ток ствари.

Али фрапантно откриће није у неком конфликту (сви смо мање-више у неким трењима са собом и другима), него у спознаји да неко себи даје кредибилитет да си му био и остао дужан извињење и да очекује да ћеш учинити то чак и када објективно ниси крив. Овде патологија гради своје гнездо, ту се лоцира и одашиље своје снопове „знања“ о чему/коме. О заменама теза да не говорим. Мало ко ће одолети искушењу да кад остане без аргумената, проговор не постави на релацијима заједљивости и придодавању зачина око твог приватног живота. Као да на твој живот има „тапију“, право власништва, да га одмери, и процени му вредност, а онда да продужетак отрова убризга и недужним сведоцима изложивши те као курву по ниској цени. Трагичност исхода није у неком урушавању репутације (о томе нека сујетни брину) него о начину расуђивања онога ко се усуђује да те процењује. Неко ко је достигао „тоталност ништине“ својим искуством, о томе други може само да теоретише јер нема петље да уруши „ограду репутације“. Колико неко мора бити вулгарно докон и незрело изопачен да толико себи даје перверзну важност а да се ти притом уопште не желиш задржавати на животу онога ко те у њега насилно уводи својим егзибицијама? Да те то не убуђује и да не желиш такву порнографију. Као да те други тера да мораш да „сечеш вене“ због његове свебитности? А ти само желиш поглед на другу страну. Посесиван то не разуме. Он ти намешта главу. Тера те да гледаш. Он жели да те „научи, просвети, уразуми“? Колико је то умоболно. Ако занемаримо могућност психичког насиља, квалитет односа/дијалога је видно поремећен. Хипотетички, чак да је дотичан заиста у праву по питању неких ствари, постоје манири и методологија на који начин се обраћаш другом. Овде је однос децентрализован под изговором „очувања истине“. Десакрализован под пресијом да се сопствена репутација мора по сваку цену наметнути и одржати. Манијакално. Крволочно. Злогенијално. Аутопотврђивање. „Секс без пореза“. Епигонство добија свој дерби у свирању продужетака на утакмици између Каина и Авеља оличених у новим протагонистима. А навијачи стоје са стране спремни на нову чашицу испијања мегаломаније. Аплаузи…

Ипак, не могу се не забринути за психичко здравље оних који ми нису нико и ништа. Не могу се не запитати како увредилац ужива у ишчекивању покајања другог. Не могу се не запрепастити како било ко може да темпира свој начин постојања једино у потхрањивању своје репутације пред чијим идолима тражи приношење жртава. Надасве, колико неко може бити безобзиран да након колатералне штете коју је сам иницирао, може да настави да цвркуће безазлено као да се ништа није догодило и да и даље истрајава на изградњи своје репутације када је евидентно да је она таквим понашањем урушена. На којим се онда фиктивним основама промовише било чија „стручност“ у неким питањима, ако оно суштинско, као мерило сведочења, прво измиче? О каквим критичким рефлексијама себи може неко дозвољавати „гажење преко мртвих“, и на том темељу утопијски градити монопол, а да не сноси последице своје „месијанске самопромоције“? Увек тај „месијански комплекс“ игра главну улогу у филму идиота – донети „откровења“ које обичним смртницима није дато. Христос је маргинализован пред таквим „боговима“. А однос који такви нуде –  безличан, јер контејнер за складиштење смећа може дати већу повратну информацију. Проблем оваквих „спаситеља свести“ почива у претенциозности да не желе да буду као други. Баријера је постављена самим уласком у сусретање другог и другачијег. Свест о сопственој погрешивости је недостижна јер такав може живети истим постулирањем свог идентитета као недостижност за другог.

Грозоморни су односи у којима глорификујемо само она пријатељства у којима тражимо потпору за своје заблуде. А поремећен ум тражи сатисфакцију једино у претварању других у сопствени модус постојања. Ипак, човек је понижен онолико колико дозвољава. А понижен је онај ко се процењује другим кога види као могућу претњу. Јер, често су наше перцепције о некој угрожености више фиктивног него реалног карактера да би се промовисали као жртве. Некоме је то сва храна, да се осећа као повређени и као жртва. То је димензија из које се остварује и нема ништа друго за шта се може ухватити. Једина поука која остаје иза редова јесте елиминација сопства да би други дошао до свог здравља. И незаборав: Злопамћење је веће од сваког зла јер ово једном урађено нема даљу пројаву али ко злопамти он свагда из почетка обнавља дело зла у себи. На томе са саплићу и они који држе себе за стопостотно проверене есхатолошке умове који не желе да робују формама а опет посрћу у баналностима које инфериорно доживљавају као есхатолошки катаклизмичне. Из те тачке се нису померили без обзира колико су на другим нивоима напредовали. Постоји Живот коме не треба јефтина скандалозност да би дошао до изражаја. Јер у свакој бахатости вреба један мали рањени црв који се осећа усамљено и несхваћено. И на тим комплексима треба радити. Ако црв има петље да свој проблем препозна. И ако жели даље од прождирања да погледа. У томе је цео проблем. А драматизација настаје између подвојености у црву – да ли након детекције промашаја и провером Д/другим себе треба преиспитати, или, урушити сопствено биће пред тврдоглавим истрајавањем у везаности за „идеализам“ или „непогрешивост“ свог мишљења које не може својим животом подржати? Коцка је бачена а многи су спремни дати велики новац да изгубе све само да не би изгубили своју подвојеност…

Advertisements