Толико смо идеализовали хришћанство и Бога да смо управо том идеализацијом учинили себи недоступним и Бога и Његову благодат. Ако је пак нисмо негде препречили, сигурно је да у већини случајева нисмо кроз благодат долично упознали Дародавца. Као да смо Га детерминисали сопственим апстракцијама учинивши поље живота мртвом зоном. Пренагласивши Његову трансцендентност занемарили смо Његову иманентност која нас може променити. Прогнали смо Га на маргинама нереалног чак и када Га формално потврђујемо као постојећег. „Он је тамо негде, седи савршен и нема додира са нама!“. Отприлике, ово би представљало импликацију таквог банализовања. Створивши такав јаз, парализовали смо сопствену позицију. Премда смо „потврдили“ Његову надприродност као „природом своје вере“, себе смо лишили удела да том „природом“ заживимо, јер нам Његово свемогућство делује немогуће у границама нашег искуства. Контрадикторно, вером Га прихватамо а истом вером одричемо. Дакле, дистанцираност је у нашим рукама.

Идентификујући Га као идеал којем треба тежити, саму тежњу смо лимитирали границама идеализма које не можемо достићи. Максимализам долази до своје дисфункционалности. Сијалица је прегорела. Чинимо Га немогућим управо у димензијама личног искуства неповезаног са нашим животом као свакодневним реализмом. Као да покриће за своју стагнацију тражимо парадоксално у сферама Божије савршености, јер прихватајући Га као савршеног себи омогућавамо „алиби“ у познању да такви никада не можемо бити, док уподобљавање, као постепено узрастање у Духу и усличњавање Христу – тврдоглаво одбацујемо као могућност. Могућност другачије врлине. Могућност другачијег живота. У раскораку смо. Не можемо да пронађемо корак којим би сигурно газили на две равни постојања. Небом у себи и собом у Небу.

Због поимања Његове оностраности уништили смо своје узрастање свођењем Његовог Бића на маргину а онемогућивши да Његова оностраност заплива унутар наше овостраности. Јер смо превидели да ако Он није од овога света да то не значи да не може бити у овоме свету. Као да се то сажимање света у рођењу и Васкрсењу Богочовека уопште није ни догодило. Као да јаз Њиме није премошћен. Као да смо још увек негде заглибили у јудаистичком ишчекивању неког виртуелног месије који ће једном доћи да нас избави и реши све наше проблеме преко ноћи. Да није саркастично било би примитивно. Док смрт као главни проблем човечанства разним предиграма морала и философије, или трицама и кучинама тривијалности, „културно“ игноришемо. Дакле, чак и у име вере коју некад не знамо ни зашто поседујемо (ако је имамо), ни који је њен садржај (којим се покреће).

Идеализући Бога и Божије, дошли смо до идолопоклонства. Идолизације Њега Самога. Јер, Он јесте Једини Идеалан (без греха) али Га сводимо на идола којег не смемо ни ми пипнути, нити Га другима дозволити. Као да са посебном осетљивошћу (негде фанатизмом) бранимо и чувамо, и од себе и од других (гле ироније) приснији улазак у оно што не познајемо. Онога Кога не познајемо чак и када Га потврђујемо као постојећег у којег верујемо. Као да је Он тобоже нека играчка којој смо придали сакрални карактер сакривена у најмрачнијем орману и због чије „посебности“ не смемо ни ми а ни други да се играмо. Због такве идеализације нема ни практичне примене. Бог је „дисквалификован“ могућношћу да буде један од нас у нашем свакодневном животу. Бог је прогнан тамо где и припада и нема потребе да буде међу људима. У томе је сав хорор. Ето светогрђа у крајности нашег незнања јер чак и на такав безазлен начин опонирамо Његову двоприродност.

Бог је Извор Светости. Светиња над Светињама. Поштовање Њега се не може изразити дистанцираношћу од Њега због Његове светости. Јер Он Први жели однос. Није Његова светост препрека да уђе у однос са нама (погледајмо јеванђељске протагонисте). Зашто ми онда чинимо супротно? Избегавамо Га због Његове светости. Управо Он као Извор светости треба да нам омогући продор Царства и проток бићетворних енергија. А како ће то бити ако чак и поштујући Га – не улазимо у однос са Њим? Како ћемо упознати свог Бога ако Га лоцирамо као непроменљиво удаљеног? Како ћемо да знамо Ко је наш Бог ако се са Њим не упознамо? Како Га уопште можемо поштовати и одавати Му почаст као Богу ако немамо искуство пријатељовања са Њим Самим? Како мислимо да можемо било какву своју сврху и смисленост у овоме свету да успоставимо ако Га селектујемо као неприсутног у нашој егзистенцији? Или ћемо се вулгарно задовољити коктелима других религиозности унутар своје и тим „бућкуришем вере“ узимати Бога у уста само када имамо потребу да остваримо одређени интерес?

Бог нам се представио именом и делом у тоталности пре више од две хиљаде година. Од нас зависи да ли смо познанство са Њим реализовали до сада. Али, ако има нечег горег од непознавања Бога у којег неко не верује, то је човек који тврдећи да верује у Бога – не познаје Га никако…

Advertisements