Постајем помало забринут. Колико приливом разноразних религиозних фанатика, толико и оним хришћанима који себе држе за здравоумно „проверене“. Нешто се губи и извитоперује у толико пренаглашеној побожности до сваке максимале наивности. Чак, дакле, и да нема чемера религиозног лудила. Недостаје нека тајна. Нешто што није тако очигледно „разголићено“ као на пољу вере. Није посреди демант ни Христа, ни Јеванђеља, ни Цркве. Ни оно фамозно сакривање иза набројаног. Као да се тајна побожности треба у некој светој тишини елегантније и ненаметљивије носити. У једној доличној флексибилности. Без неке помпе, сензационализма, и цитата – тих чувених „аутоголова“.

Тајна побожности, и присуства Духа Светога усред ње, не трпи козметичко дотеривање споља. Чак и тамо где је очигледност „побожњаштва“ присутна у целини, могуће је доћи до десакрализације иако није нужно „подметач“ вере утемељен на неком религиозном лудилу и вулгарној искључивости. Могуће је мимоићи Бога парадоксално и пред Њим Самим. Или, још горе, мимоићи Бога уздањем у Њега Самога. Ово је поље на којем треба тестирати изнова потенцијале својих заблуда макар оне биле униформисане у тоталности спољашње церемонијалности и унутрашњег настројења. На пољу смо где сумња није ради сумње или ради одбацивања Бога, него где сумња ради у служби Бога провером својих „непогрешивости“.

Нешто, дакле, „прећутано“ измиче а баш то „недостајеће“ показује оно најдрагоценије које ничим није компромитовано. Нарочито, није компромитовано побожношћу самом. А опет, игром парадокса, присутно је у својој „прећутаности“ и „недостатности“.

Дакле, не доводим у питање било какву побожност (осим оне бљутаво – екстремистичке или сентиментално – пијетистичке), нити негирам да за неког може постојати истинског „адреналина“ побожности. Указујем да се може догодити да тамо где је тајна побожности најприсутнија да може бити одсутна. Где је вера најобнаженија да је баш ту најосрамоћенија, комерцијализована, разређена. Да је управо тајна убијена. Скривени живот у Христу. Оно што није и не треба да буде доступно сваком а што су, на пример, пророци некада носили са невероватном и загонетном оригиналношћу не дефлоришући дар Духа никаквим видљиво – спектакуларним гестовима побожности уз назнаку да могу бити слободни и од појмословља. Не говорим ни о одбацивању Цркве, саборности, не, напротив, само указујем да се такав вид побожности може „неухватљиво“ поставити и унутар сабора светих где она заиста и јесте једино могућа а да опет та „неухватљивост“ не буде крштена отуђењем од другог. Али да постоји ризик да се та „исконска“, прво-Духовна, „првопечатирана-Духом-побожност“, може изгубити унутар Цркве – да, такав ризик постоји, без обзира на „духовни стаж“ који је заправо главни извор заразе вере, јер у старту уништава оно што се не може „стажирањем“ поткупити. Рецимо, један брак не опстаје дужином брака као таквим већ односом љубави на увек нови начин. Као да нам сва видљивост вере, њен „имиџ“, „стил“, „препознатљивост“, саботира онај њен најлепши невидљиви моменат присуства Духа. Не говорим ни о томе да побожност треба да буде „интимна ствар“ сваког, не, јер тако долазимо до опструкције и релативизације еклисиологије као „места светости“ сводећи се само на личне доживљаје и/или умишљаје (неретко и до „обдукције“ теологије). Само указујем да постоји једна интимна сфера присуства Бога у човеку која не треба бити изложена, „дистрибуирана“, или „продана“ самим пројављивањем. Нека немост која не кулминира у анонимности са једне стране, као што и зилотска побожност због своје пренаглашености носи нешто брутално и испроституисано са друге стране.

Једноставније речено, потребна је т/Тајна која носи Бога а не спољашња манифестација вере која промовишући побожност, на један нездрав театрално-фолклорни начин, изнутра не поседује никакав садржај и не носи ништа. Треба разликовати „испуњену празнину“ од „празне празнине“. Било да смо унутар Цркве или унутар самоће. Дакле, нису потребни „месијански заговорници по трговима“ који се увек бусају у груди за проналазак „једино аутентичног“, него обични људи од крви и меса који никога не силују својом побожношћу а раде на искорењивању комплекса верске ксенофобичности. Који живе сасвим безазлено, неусиљено, и радују се Богу у малим стварима чувајући своју „неутралност“ у границама које им Дух одреди.

Advertisements