Имамо много побуна у свету. Свако се за нешто буни под овим небом. Негде је то уоквирено кроз разне покрете где бунт постаје сам себи циљ; негде бунт остаје у границама људске огорчености који се рефлектује само на оне из његовог окружења; а негде бунт поједе самог човека ако он сам себе онеспособи за самоизраз, те постане заточеник само унутрашњег демона. Заправо, све побуне под небом долазе из једне зоне а то је управо тај унутрашњи дисбаланс „наштимован“ да никада у себи не нађе умирење већ у свету утисака око себе. У чему се и огледа продужавање агоније. Јер, човек и није створен да би се самоостварио. Било својим самоанимирањем, било дириговањем другом или од стране другог. Човек никада није ни могао да конституише језгро свог бића на таласним основама сопства. Увек је то био и јесте Бог. Онај „који постаде знак због којег ће се људи бунити“. Човек, некако у сатанском маниру, мрзи све што му претходи, односно, презире постојање свега што је старије од њега. Незрелост је остала да вије барјаке на ветровима почетности  управо због немирења са Божијом беспочетношћу.

Освестили смо само неке приступе у доменима побуна. Нисмо исцрпели ни све мотиве, ни све исходе. Превише их је. Јер, поред свега тога имамо и парадоксе да добре побуне могу донети и страшне жртве, као и да лоше побуне могу родити нове светитеље. Историја је ратише које никада не мирује и нема само једно лице. Јер ни човек као монада никада не мирује у себи докле год је у палој, односно, неваскрслој природи. Чак и када има добру вољу и добре мотиве, то још није гаранција да ће до очекиваних исхода доћи јер увек може неко други пострадати кога нисмо предвидели. И да зло буде горе, можда нисмо ни регистровали колико смо на том науму тврдоглаво истрајали а иза себе оставили бројне ране и лешеве.

Али, можемо говорити и о другим побунама. Побунама које не жртвују друге. Побунама које нису саме себи циљ јер као такве врхуне у деструктивном. Постоје побуне са разлогом. Смислом. Подвигом. Побунама против себе а да никога не узимамо за таоце или учеснике. Где другог сведока осим Бога нема који „гледа добру борбу“. Реч је о побуни која се рађа и умире свакога дана. Порођај смисла са веома болним контракцијама. Са могућношћу да чак дође до девијација или побачаја смисла. Треба, дакле, бити бунтовник са разлогом. Са Богом. Некад и без Њега када неком делу сопства дајемо пренаглашени значај. Онај ко је гладан божанских разлога, ретко прихваћених у обручу света који форсира своје калупе, идентификује своје немире као могућност да каналише свој бунт на потврдан а не на негативан начин. Неретко се ту и криве кости морају ломити да би сопствени одјек постојања нашао адекватан баланс. Али никада по цену жртвовања другог. Још мање по цену истицања својих боловања пред другим. А понајмање пред флертовањем са собом који живи за јефтине разлоге покупљених са првих излога покварене робе.

Код бунтовника без разлога сав акценат је на размажености или на разлозима који немају благодатно утемељење.

Advertisements