Није нужно увек имати став о нечему. Сувише смо исфрустрирани светом информација. Увек један жели да забоде нос у другог са својом радозналошћу а други да забоде нож у трећег са својим осудама. Заправо, човек је толико фрагментисан између реалног и вирутелног живота да се на свим другим нивоима постојања губи у потпуности. Импликација некад сноси толико фаталне ране да се због труљења на оба фронта изгуби и Онај Трећи Свет у којем нас Бог на увек исти начин очекује да изронимо из своје анонимности. А баш Тај Свет вешто превиђамо чак и када се пред собом и другима кунемо у своју оданост. Има нечег дволично испроституисаног у нама које увек покрива иконичност Истинитог. Нити пушта друге, нити Бога у себе.

Па ипак, некако смо заборавили на оне ретке тренутке стваралачке усамљености. Лепо је некад уживати у сопственом унутрашњем тиховању. Лепо је некад не знати ништа. Пулсирати самим одсуством било каквог садржаја. Можда су то они моменти у којима се неизразиво али опет кристално сагледава суштина свега што дише. Без неких теолошких фраза или психофилософских доскочица. Без оптерећености чак и аутентичним смисловима. Јавља се једно здраво уживање у свету Тајне који не трпи дефлорисаност операционим појмовима. Можда су нас управо амбиције да све разумемо и именујемо, ословимо и спознамо, довеле парадоксално до парализованости и незадовољства.

Неће свет пропасти само зато што се ти ниси правио паметан један дан. Нити ће неко умрети само зато што си једног дана нагло заћутао пред собом. Тишина је дар. Спознај њену вредност док траје. Зашто панично бежати пред затицањем првог здравља у себи? Можда само упознајемо неког другог себе који до сада није имао прилику да због наших избора дође до изражаја.

Наличије нашег унутрашњег саобраћаја поставља знакове поред пута ако намерно или случајно не видимо тај Пут. Народ је очигледно сит многих ствари. Укључујући и тривијални свет сензационализама. Гладан је мира. Нечега сасвим другачијег. Гладан новог постојања у којем неће бити једних истих утопијских шаблона који лажно обећавају пуноћу овога света са свим могућим потребама. Народ је уморан. Човечанство се заситило једним истим кисеоником, садржајима, једним истим укусима хране. Неко само то добро маскира разним хедонистичким поривима а други абнормалним обавезама. Ипак, човек не може сам себе преварити. Нешто у њему не мирује. Осећа да нешто недостаје и да вапај у њему не престаје чак и када намири своје потребе или утврди старе заблуде. Можда се тако, у тој тишини, јавља простор у којем ће Бог деловати. Када човек затвори врата и прозоре у себи (макар привремено) за све информације пред којима је свео своје постојање на „свиђа ми се“ и „не свиђа ми се“. Јер, човек је нешто више од механичког „кликтања“…

Advertisements