Ако би сатана имао неку своју молитву, или дозволу да шапуће на Божије уво, сигуран сам да би истрајавао са увек изврнутим мењањем распоред смислова које је Бог поставио. Ових дана у једном филму наишао сам на тако једноставну мисао која управо мења тај распоред: „Не опрости им јер знају шта чине!“. У први мах мисао је једноставно протекла поред запажања. После је почело сагледавање. Невероватна подмуклост лежи у њима. Управо зато што је завршница исказа базирана на чињеничном стању. Ако ђаво још увек разговара са Богом као што је некада разговарао отмено у случају страдалног Јова, можемо га себи дочарати као адвоката тужиоца који има одличне аргументе. Који не демантује истину али јој даје други ток управо зато што тражи негацију човека.

Овде није кључна тема нека волшебна прича о демонологији. Посреди је наш приступ стварности са собом и светом око нас. Реално, Бог заиста има у потпуности регуларно право да не опрости. Није дужан. Законске норме га не спутавају. Проблем је што Он жели да постоји као Љубав. Праштање је само додатна импликација Његовог постојања. Али Он стоји изнад Свог постојања. Праштање Га не лимитира да се изрази као Бог, те да је сад условљен да буде Богом самом феноменологијом праштања. Имамо, дакле, искорак Његове добре воље. Плус, што Он Сам жели да нас научи спровођењу Његове воље управо у неограничености праштања будући да је Његово постојање, односно, карактеризација Његове слободе, екстатична у димензијама таквог битисања. Ипак, треба нагласити да импликација Његовог праштања спроводи у акт очишћење, освећење и васкрсење другог, док линија људског праштања, баш зато што није беспочетна као Бог, нема ту могућност. Али, на обе линије фронта иста љубав дише. То није занемарљиво. Јер, усличњавајући се свом Прототипу, човек, ипак, будући сам освећен, задобија могућности божанског карактера. Зато су неки људи задобијали дарове Духа којима су „чинили већа чуда него Христос“.

Вратимо се оном провокативном: „Не опрости им јер знају шта чине!“. И да нема сатане, или његовог уплива као дежурног кушача на ивици свести/подсвести у нама, чињеница је да се у овом ставу може пронаћи инфлуенца која диктира понашање многих од нас. Управо зато јер наш ум, обремењен логичностима и законитостима, не ставља праштање у први фокус већ у периферни. Сматрамо да тамо где је неко у нечему погрешио треба да сноси одговорност на нивоу санкције. Занимљиво је да то није и Божији угао гледања. Одговорност није никада утемељена на казни већ познању свог греха са чијем сазнањем треба да отпочне ново поглавље самокорекције, или бар порива, ако је могуће рећи, ка „мањегрешности“. Ако у нама зјапи одмеравач да дежурамо око констатовања туђе погрешивости, сигурно је да ће „Не опрости им!“ бити лајт – мотив нашег сивог постојања. Проблем почиње да се захуктава са другим делом „Јер знају шта чине!“. Дефитивно смо у клинчу. Овде имамо смесу презира и истине. Бог је ближи истини него презиру. Зато љубав не иде логиком непраштања. Ипак, тиме се проблем не умањује.

Једно је када говоримо у категоријама погрешивости по незнању, несвесним грешкама, случајним грешкама. Али скандал управо опстаје у овој тачки “ Јер знају шта чине!“ Не можемо рећи да нисмо свесни када стварамо неко зло према себи или другоме, макар оно било манифестовано само у границама мишљења. Питање које се намеће је следеће: „Зашто то онда радимо?“. У овом чвору је кључање карактера. Али, парадокс је у томе што без обзира на ригорозност нашег оформљеног бића, погрешан потез није нужно угравиран у састав нарави. Увек имамо могућност да своје зло одбацимо, да га се постидимо. Чак и ако поново погрешимо. Проблем настаје када зло другог детектујемо, како ћемо се поставити. Ипак, пред овим ставом огољује се свака морбидност наше слободе. Указује се сва подмуклост у тоталности своје грозоморности. Јер знамо шта чинимо. Јер знамо шта и други свесно чини. Није, дакле, реч о некој менталној искључивости као код умнооболелих, него говоримо о свесно прорачунатој стратегији да одређени наум спроведемо у дело – шта год то било.

Па опет, скандалозност Божијег праштања чак и на том пољу не остаје равнодушно. Иако Бог зна да свесно улазимо/бирамо одређени модус погрешивости, Он не повлачи руку назад. То не значи легитимизацију зла већ Божију светолерантност. И док ми навијамо за линч и осуду некога, не улазећи притом у интроспекцију својих палости, Бог иде другом линијом – чека човека да сам себи дође, да уђе у познање свог проблема и постиди се последица таквог избора. Чак и ако опет свесно човек учини ново зло. Није ли то показатељ каквог Бога имамо? Знајући наше кукавне непостојаности, Он и даље не одступа од нас. Не мучи нас кривицом. Не тражи ни казну, ни смрт. Зна да ћемо од својих избора ми први настрадати. Не жели још и да нас докрајчи. Овакво становиште отвара велику наду. Побуђује на нову одговорност без обзира на ризик и потенцијалност нових падова.

Није, дакле, реч ни о летимичном преласку преко свог безумља, али ни о претешком уроњавању у стриктно сагледавање свог избора. Обе крајности ће сломити човека. Суштина је да требамо доћи до благодатне констатације да другог не требамо олако одбацити иако је свесно ушао у неко зло, али да и ми немамо другог покрића осим Бога који зна најинтимније свесности наших избора. Од нас зависи да ли ћемо дозволити себи инфекцију добром или злом вољом, под ризиком да наставимо своје усавршавање или назадовање а да се више никад не вратимо на нулту позицију са које смо кренули да узрастамо или опадамо. Јер, у чему почнемо да негујемо своје корене, тешко је после ишчупати се…

Advertisements