Погледајте на птице небеске! Оне не сију, не жању, не скупљају у житнице: Отац их вас небески храни. Нијесте ли ви више вриједни од њих? (Мт 6,26)12744456_1106300326069577_6558893358900283867_n

Како помирити Христов исказ, цитиран из Јеванђеља, са предоченом сликом? Можемо се дотаћи и других животних примера, али ова, по тежини бруталности живота, оставља највећи утисак за сагледавање. Камерман је добио награду за ову слику али се касније убио поражен тиме што није могао да спаси ниједно дете од сличне тескобе. Можда је могао бар овом детету које се вукло од глади и болести док лешинар у позадини чека да ово дете умре. Ми сад можемо спекулисати да је могао продати своју камеру и нахранити дете. Да га је могао усвојити, или, повести са собом бар привремено у смештај где је он одсео, мада други извори наводе да због заразе није смео ни са једним житељем доћи у контакт. Али то су сада спекулације и наша становишта. Ипак, нико не диже руку на себе тек тако. Овај се убио претходно убијен одсуством смисла за те малишане. То не треба потценити.

У овом фотографисаном случају правити неку компарацију символизма и алегорије – неумесно је. Пред нама је права трагедија. Нема метафоре. Није поента ни залазити у неко светогрђе, алудирањем да се Христов исказ пошто-пото обори. Ипак, у овом конкретном примеру имамо неодрживост Промисла (Брижности) за свет. Колико је само деце побијено по логорима? Немамо ли сведочанства из свеже историје шта се радило са децом за време ратишта? Није ли мноштво деце побијено и у време рођења Христовог? А ту су и друге трагедије на које смо увек посебно осетљиви када су деца у црнохроничној свакодневници изложена. И колико само невероватних импликација за даљи развој те деце наступа из печатираности неким болним искуством…

Ако је нешто по Божијем допуштењу не значи да је и по Божијој вољи. Не можемо рећи да нема Промисла. Опет, не можемо рећи да је све и до Промисла. Ако се догоди трагедија која није ни по мојој ни по Божијој вољи, шта се онда догодило? Случај. Рецимо, ова слика може бити производ људске неодговорности на невероватним високо-умреженим нивоима а да се нико не осећа кривим у смрти овог детета. Последица тога је испаштање детета. Узрок и последица. Случај који није део Промисла. Допуштење које није део воље Божије. Фамозна беседа о присуству зла као последици поштовања слободне воље. Није реч о девалвацији правде јер правде не може бити тамо где је Бог распет, или, где ми не одговарамо за своје злочине пред Њим Самим. Није реч ни о неком малоумном становишту да свет припада сатани јер онда бисмо и ми били без слободе. Није реч ни о томе да ће вечни живот надокнадити историјски (ово је иначе омиљено становиште за оне хришћане ушушкане у своје незнање, односно, пасивност за веће питање смисла, јер чим се на нешто нема одговор одмах се потеже за питањем спасења у Царству, чиме се решавање проблема премешта у футур).

Налазимо се пред загонетком. Немогуће је рећи да Бог Промишља само у индивидуалним случајевима. Или се Његово спасење односи на све или ни на кога. Он Први нема комплекс пробирљивости. Он Први нема проблем ксенофобичности. Ми заправо не знамо ни зашто у неким појединачним случајевима код некога Бог дејствује а код некога не, али опет ни то није показатељ одсуства Промисла. Наравно, „случај“ као могућност историчне фаличности, ограђене сферама смртне природе, може да нагризе ткиво смисла због чега многи постају малодушни ишчекујући исту правду за све. И над оним што мислимо да знамо постоји Промисао чија ће се истина тек открити у време када више нико не мисли о томе, како можда историјски, тим више есхатолошки. Ако логичност нема утемељење, сигурно је да металогичност има своје аргументе. Ипак, човек остаје пред неким видом незнања, баш као што ни праведни Јов не зна зашто страда, али је он барем имао апарат којим може да се пита за веће место смисла, док у случају деце то није изводљиво, јер она немају развијену свест ни о себи а камоли о смислу и Богу.

Вратимо се исказу: „Погледајте на птице небеске! Оне не сеју, не жању, не скупљају у житнице: Отац их вас небески храни. Нисте ли ви више вриједни од њих? (Мт 6,26)“. Овде Христос говори о Промислу, брижности, за свет. Није наивно. И искуство потврђује Његове речи као истините. Па опет, са друге стране, затичемо глад, болест, смрт и беду у свету. Не можемо се правити слепи. Глумити имуност. Цвркутати о шаренилу своје вере пред тајном зла. Заправо, злу у свету можемо сведочити веру али колико можемо утицати на промену у свету? Нешто је ипак и до нас а не све до Бога. Случај као последица узрока слободе може да се осмисли на већи продуктивни акт. Али је евидентно да пред тајном зла ове Христове речи боду очи. Можда није реч о спољашњем или неком вештачком очувању. Можда пре Христос хоће да укаже на претежнију Стварност од оне које затичемо свакога дана. Без обзира на цену страдања. У суштини, ове речи су неодрживе и пред Оним који их је Сам изговорио јер бива остављен на крсту да умре у најгорим мукама. Али у томе и јесте највећи парадокс. Није овде реч о лажи вере. Или неком депресивном становишту. Проблем се можда ипак мора посматрати из угла Будућности. Из угла Васкрсења. То је тек тешка једначина и није до човека већ коме је дато. Али трагедија под овим небом се не може прескакати маском вере.

Ипак, треба нагласити да се све Христове речи не могу посматрати на линији генерализације. Овде смо пред одређеним контекстом. Смисао се не може чупати из контекста и постављати на ниво генерализације. Христове речи су истините али за одређени контекст. Не и за друге контексте управо у зависности од сложености разних типологија и догађаја. Његов исказ, утемељен на Промислу, није противречан. Он не демантује Самог Себе. Само се овај исказ не може односити на другу контекстуализацију. Реално, имамо парадокс. Христос и разбојнику поред себе обећава спасење али не спасење од агоније. Обојица умиру у најгорим мукама. И ниједан од њих није очајан. То је важно подвући. Међутим, када су деца у питању, некако смо увек више сензибилнији управо због њихове невине крхкости. Али, смрт не гледа на године живота. У томе и јесте трагедија човечанства у глобалу. И утолико више примат заузима димензија Васкрсења. Заправо, решење за овај проблем Божије одсутности нема. Јер смо пред парадоксом: Онај Који нигде не одсуствује показује се као одсутан у тренуцима умирања. Архиђакон Стефан је видео небеса отворена пред своју смрт. То показује да Бог није одсутан. Али ипак умире у страшним мукама каменовањем. То показује да је Бог одсутан. Чак ни на нивоу тријадологије не можемо рећи да проблем није такав јер Син на крсту говори Оцу: „Зашто Си ме оставио?“. Отац је, дакле, присутан чим Му се Син обраћа, али тиме што Син умире показује се као одсутан. Зато је многима феномен богоостављености табу тема и саблазан. Али то је зато што привремено смрт заобилази њих док их не дотакне конкретно зло. Тек пред испитом ове слике, или неког нашег приватно-интимног животног искуства, зло истурује своје лице. Ту треба бити јак. Јер нас бесмисао умирања у том моменту прождире. Одржати смисао, дакле, и пред тајном бесмисла може само онаква вера која није уроњена у фрагментарност света, али која ни не бежи у радикалан лаж-оптимизам игноришући стварност која сваким треном вене.

 

Advertisements