У навикнутости на сведоступност ове молитве, лако можемо доћи до позиције да превидимо њену силовиту вишеслојност. Да навикнути на њену тривијалност, ограничену извесном рутином или пасивним понављањем, дођемо до њеног суштинског извитоперавања. Односно, да место силе која нам се кроз њу дарује учинимо стерилним и немоћним. Било да говоримо у границама личне или саборне молитвености. Било да говоримо о димензијама православне или неправославне конфесионалности. Саму молитву је конституисао Христос. Занимљиво је да Он не тражи персирање. Налазимо се на „Ти“ у овом односу да персирање не би одржало дистанцу. У „Ти“ односу открива се кључ присности. Задржаћемо се на сажетој егзегези уз нагласак да немамо претензије да исцрпимо срж саме молитве.

Оче наш, који си на Небесима  – Полазна основа молитве је богопознање. Бог је идентификован као Отац. Пре Христа нико још Бога није назвао Оцем. То није наивно. Христос нам дарује да Његовог Оца назовемо и својим Оцем. Опуномоћује нас. Молитва не почиње једнином са „Оче мој“ већ са множином „Оче наш“, чиме се вероватно алудира на литургијски контекст, а што опет не значи да иста не може бити лична молитва иако би једнина говорила у множини. „Оче наш“ ослобађа од самоцентралности и богосвојатања. Хришћански императив полази од тога да срце човечије буде отворено према целом свету, тиме и према Богу. Поред идентификације Бога као Оца долазимо до познања Његовог апофатичког места у којем Он Сам живи – на Небесима. Није, дакле, реч ни о видљивом омотачу неба који се шири око планете, нити о свемиру. Апостол помиње „треће небо“. Ипак, локалитет измиче. Бог се не може фиксирати чак ни Његовом осом. Јер Небеса не можемо лимитирати замишљеним временом и простором.

Да се свети име Твоје – Овај део молитве не говори о томе да Бог већ није свет па да Га треба, као и Његово име, накнадно освећивати. На први поглед имамо уплив футура и презента. Бог је већ свет. То је Његов начин постојања и само Он има исконску прамогућност да буде свет. У Његовој беспочетности лежи легитимитет. Ипак, овај моменат указује на нешто више. Осим прослављања које Му као Богу доликује, дарује нам могућност да прослављањем Њега Самога обретемо сопствену светост. Да у призивању Његовог имена и Његове светости, пронађемо своје име и своју светост. Зато је боготражење тесно повезано са самопроналажењем.

Да дође Царство Твоје – Пред нама је скок у вечност. И обратно. Скок вечности у историју. Осим оваквог двосмерног кретања, углавном базираног на богослужбеној динамици, овај моменат указује на чисту есхатологију. Да дође Царство у пуноћи славе где ћемо Бога видети лицем ка лицу. Царство овде није имагинарног карактера. Пре је синоним Самога Бога. Јер не можемо призивати Царство где Цар неће бити присутан. То не може бити без импликација по створени свет. Било да говоримо о историјским или есхатолошким варијацијама. Царство је такође алузија на стицање благодатне нарави. Јер не можемо очекивати да уђемо у Царство тамо где немамо прикладно одело, о чему Христос говори на другом месту.

Да буде Воља Твоја – Указује на радикално васпитање слободне воље. Није реч о одсецању слободне воље јер чиме би се онда слободна воља прославила. Где је радикално одсецање слободне воље, онде ни места за прослављање Бога нема. Примат заузима центрирање свог животног набоја у запреминама Божије воље. Не по неком суровом праву тоталитарности, него по томе што Бог зна најбоље шта је коме потребно. Ипак, акценат није на људским параметрима, нити на људским потребама, него на Божијој вољи као таквој. Његовој слободи треба дати да дише. Углавном девијантно полазимо од тога да је наша воља Њиме угрожена. Воља Божија се поистовећује са Његовим Бићем. Није посреди одавање поштовања Његовој свемогућности већ Њему као Богу такав какав јесте као Троличност и Тробиће.

И на земљи као што је на Небесима – У овом молитвеном трепету имамо призив и могућност да Божији начин постојања посадимо усред себе. Бог не жели самовлашће. Оставља простор другоме да заједно осмисле тај начин. Осим црквеног модуса, ништа мањи акценат није на нивелацији личног била, јер кроз унутрашњу вишеслојност постојања стварају се интеракције са протоком људи са којима долазимо у контакт. Зато не можемо од других очекивати оно што сами у себи не затичемо. Ипак, главни фокус је устоличавање његове ненаметљиве владавине у границама простор-времена на начин какав је присутан у Вечности. Овде се лични напор и богослужење преплићу а рефлексија се извршава унутар конкретности свакодневнице без обзира на социолошки, економски и политички кисеоник.

Хлеб наш насушни дај нам данас – Већ је било доста спекулација око овог момента. Неки аутори су претендовали на значење створеног хлеба, а други на значење нествореног (Причешћа). У суштини, не би се морао стварати вештачки притисак и трење међу појмовима. Јер човек ипак зависи и од једног и од другог х/Хлеба. Са друге стране, ако Бог већ брине о творевини, сигурно је да познаје и људске потребе. Није равнодушан. Поента је да Хлеб не треба жртвовати ради хлеба, односно, да однос са Богом не треба занемарити да би се човек нахранио. У овој зони се открива оно робовласништво и проституисање које добровољно узимамо на себе мислећи да никада немамо довољно. А само је једно потребно. Он Сам. Искуство ово потврђује. Намиреност свих прохтева не може да намири исконску глад душе. По узору на оне који су кушали Христа плаћањем пореза, може се рећи: „Дајте Богу Божије, а телу телесно!“.

И опрости нам дугове наше – Стојимо пред вапајем. Познањем своје обнажености, ништавности. Огреховљеност је постала сувише јуридичког набоја. Флексибилније је схватити да је реч о личним недостацима. Да нисмо савршени и да пред Његовим Лицем, у односу на Његову надсавршеност, никада нећемо ни бити. Молимо за Његово посредовање. Утицај. Разрешење. Али и Његово усавршавање нас. Очишћење и освећење се на овом месту преплићу готово на границама синонима. Уздање је положено. Премда посрамљени и рањени нисмо без наде. Уроњени смо у ослушкивање Његове одлуке и одјека.

Као што и ми опраштамо дужницима својим – Овде смо код вишевековне опомене. Питање је да ли овај део можемо уопште изговорити без мало лицемерја. Под условом да је неко ишчашено место у нама остало неисцељено. Заправо, ово је више него једноставан приступ. Нема трговине. Разумно је да ако смо показали милост према другима и сами пронађемо милост. Христос овај моменат дочарава проширеном причом о злом слуги којем је господар много опростио а овај није хтео другоме много мање. Заправо, налазимо се пред испитом али и парадоксом. Испит љубави и опраштања онима који су нас највише повредили. Али, не треба превидети – и оне које смо ми повредили. Од тога треба полазити. Парадокс на који хришћански идеализам позива и провоцира. Могуће је да човек без благодати и није спреман на овакву врсту праштања. Треба осетити дубоку љубав Божију да би могао волети као Бог.

И не уведи нас у искушења – Лако се може доћи до позиције да је наводно Бог овде онај који нас уводи у искушења. То је онај моменат када нам се нешто деси па кажемо: „Зашто баш мени?“. Као да би нам било лакше да је неко зло прешло на другога. И код Ф. Кафке можемо наћи мисао која говори да и у највећим утешитељима зјапи нека прикривена радост што се њима таква невоља није догодила. Ипак, овде је акценат на Божијој интервенцији. Да нас усмери. Отргне од могућности зла које још није добило свој финални облик. Сваком искушењу претходи борба. Човек познаје тај осећај као немир. Неки падају у искушење чак у страху да им може бити сувише добро ако не падну у неко зло. Боје се здравља, мира, радости. Сасвим непотребно. Али неки у неоснованом страху од греха управо због самог страха падну у грех. Свему томе претходи искушење. Дрхтање. Грозница. Ненавођење се овде ослања на Божије снаге а не сопствене.

Но избави нас од злога – Сасвим једноставна завршница која се може осенчити на неколико нивоа: а) личног зла; б) зла другог; в) демона који не престаје да узнемирава човека кроз људске фантазије, кроз најприснија бића или чак лично. Овде је полагање вере у Бога у првом кадру. Очекујемо Његово мешање чак и да смо притиснути својим злом, злом другог, или демоном лично. Зло може бити сама манифестација смрти. Претња смрћу. Или чак директно погубљење. Зло нема есхатолошки карактер. Последња реч припада Богу. У овом молитвеном исказу алудира се на одстрањење зла у тоталности. Од насиља и смрти у свету. Као да је речено усмерено на: „Избави нас од небића!“. Није фокус на плиткој моралистици. Да морал може решити сваки проблем у свету онда Бог не био потребан. И ако Бог не спасава од неког конкретног зла, то не значи да се зло овековечило. Бог спасава од вечног зла. Од могућности да Га никада не упознамо и да само у слојевитостима своје унесрећености останемо. А ко се превише загледа у своје ране – неће ни регистровати тренутак када је Бог прошао поред њега.

Advertisements