Немири увек имају исте хладне очи
и руке од бетона када вапију загрљајем,
неке пустиње не дозвољавају одлазак
јер здравице таштини јуре на поклич,
и небеса изгледају сивонемилосрдно ових дана
нудећи шанк од брига да мами замишљајем,
све је празно где нема нормалног човека
све пакао и црв где нема безусловности,
али, највеће зло је промет безбројних лица
тих армада који се куну у присности и однос,
а заправо испод меса стари лицемер провејава
иста смрт што на скандирање чека…

 

 

Advertisements