И очај и вера имају невероватну разорну снагу. Велика сила их покреће. Гигантска. Атомска. Али очај је и по сили узрока и по сили последице деструктиван. Врхуни у разграђивању. Нема се за кога/шта ухватити. Таман кад је ухваћен полет, у следећем моменту се већ обара. Потпуна стагнација. Камен бачен у воду али вода не даје кружног одјека. Наравно, постоје разни узроци, негде и ожиљци, али фатално постаје само оно што држимо за непроменљиву норму понашања. Оно што сами „овековечујемо“ без консултације са Једино Вечним.

Са друге стране, вера пак иде другом силом – конструктивношћу. Тражи циљ. Место где ће конструкција стреле пронаћи средиште мете. Починка. Стваралаштва у било каквом обиму. Ехо који се неће у себи самом зауставити него прелити и на друге. Храни се другим као мотивацијом свог покретања. И обратно. Храни се својим покретом као мотивацијом којом ће оплеменити друге. Тражи емитовање које неће бити једносмерног карактера. Ако нема директног узајамног одражавања, индиректан правац ће наћи други начин да допре до пријемчивога.

Па ипак, занимљиво је ући мало иза профила. Као што је очајан човек спреман учинити ствари на које пре ступања очаја на снагу не би никада ни помислио, исто се дешава у зони вере. Очај је опасан али га не треба потцењивати. Нико није спреман за „скок у веру“ ако му очај пре тога није зарио зубе у месо до самих костију. А вера, мада дивна Духом који просијава новобиће, није магичан акт да једном посађена буде аутоматски ослобођена од притиска очајања. Борба тек предстоји. Јер што се једном достигло опет тражи ново достизање. Уосталом, ту су и законитости тела који траже ново пресађивање, којима се треба опирати, јер тело некад има своју вољу коју намеће по станара тела.

Између вере и очајања рађа се нови човек. Хришћанин. Доживотно. Али не и вечно. У Вечности ни вера ни очајање више неће имати свој трон. Вера ће отпочинути јер више неће бити потребна пред Указаним, а очајање неће имати своје место јер пред Указаним неће ни имати своје постојање. Вера и очајање су добри савезници којима се кали зрелост есхатолошког карактера. Зато се дешава да има посртања ако се фаворизује само један фактор. Али, у Есхатону ће опстати само оно што на Бога личи.

Advertisements