„На другима нам смета све што је део нас…“

Х. Хесе

Људи су алергични једни на друге зато што само на свој себичан мир мисле. Овакав тип људи се осећа угрожено чак и ако неко само жели да их безазлено поздрави. Цела одгонетка лежи у томе што, контрадикторно, у агонији да задрже свој мир само за себе – не налазе га никако. И гле ироније, беже од људи а са друге стране траже сензационалну потврду од истих да је њихово постојање валидније и квалитетније. Траже руке за аплауз од истих оних чије руке одбијају за руковање?! Лудило.

Наравно, морамо се клонити генерализација. Акценат је на једној формираној типологији која тешко може да утиче на корекцију свог карактера. Када се карактер једном утврди, са свим својим сложеностима, изборима, васпитањем, генетским кодом, итд., а посреди је вишегодишње печатирање, тешко да се може једном ишчупати из своје усидрености. Ту чак ни аскетика не помаже. Јер најтеже је срушити своје заблуде. Али тим више теже изаћи из сопствене коже.

Па ипак, чудна осетљивост је пред нама. Чињеница је да ту има доста фактора који утичу на ментални склоп. Поред слободне воље, која се наравно подразумева, други окидачи, за развој инфекције званој отуђење, заиста тешки економски услови, поднебље, итд., могу да буду додатни псеудомелеми за помазање овакве сензибилности. Можда је пред нама оно Христово да ће многима због недостатка љубави огрубети срца. Али, на то смо опоменути пре више од две хиљаде година!!! Ужасно је колико се нисмо као бића помакли макар у моралном кључу ако већ не можемо благодатном. Тако да многи својој грубости претпостављају управо овај моменат. Имали су тежак живот, или нешто што их је дубоко повредило, осакатило ону прву невиност душе коју само мала деца тако чисто познају, и на том темељу покушавају да оправдају своју неосетљивост. То ипак није хришћански модус. Благодат тражи новог човека. Бог тражи сваког човека. Без обзира колико је самом становнику свог тела тешко да носи бреме свог карактера. Недопустиво је да се своје безумље оправдава безумљима других људи. Још мање разумно да се други тлачи јер је неко имао тежак живот. Зато што други није ни учесник, ни виновник невоље у којој се неко нашао. Страдаће недужан. Можда пре другог треба доживети као могућност за самопревазилажење.

Али, да се неко љути што му други улази у простор и време својим присуством – алармантно је. Да се вређа само зато што други има своје паралелно постојање – проблематично је. Истина, са неким људима се проналазимо, са неким не, али није сваки други претња. Из таквог антисусретања другог се заправо открива наличије душе. Оног који среће и оног који бива сусретан. Ту је поприште. Ту корен на чијим латицама треба радити. Ту се открива аскетика, вера, морал, љубав, слобода, и све остало. Односно, да ли их има или их нема у видокругу. И забрињавајуће је, потресно до сваке аутентичне осетљивости која не кокетира са сујетом, ако овакви темпераменти долазе из вишедимензионалности цркве и црквених представника. Јер, ако Црква нема слух да саслуша проблеме оних којима служи и који јој служе, са којим правом Црква може да пропагира ослушкивање невољника који ван Цркве стоје? Онда смо лицемери. Лицемери који својој увређености дају висок кредибилитет и на њој базирају своју аргументацију неосетљивости. Несвесни да такав вид неосноване увредљивости може да постане светогрђе ако се промовише као званичан став Цркве…

Advertisements