Постоје реални и имагинарни страхови. Оба страха могу да усидре човека у бетон немицања. Реални страхови могу да осакате пола живота, док фиктивни могу да поједу цело наличије човека, целу његову мислећу стварност. Који год страх да доминира, морамо подвући линију. Имати вере да нисмо сами и када смо сами. Спознати да се не врти све око нас. Да никоме није лако. Али, морамо да изађемо и на мегдан својим страховима по цену преплављивања њима. Одболовати ако је потребно. Лако је бринути али је теже делати. Човек може вековима да проведе у својим бригама и да не примети Вечност поред себе која му се дарује. Ми не можемо спасити свет. Ми не можемо спасити ни себе. Само Један је потребан. Онај Који руши сваки страх. Ипак, уверење није довољно. Мора да постоји покрет. Треба подићи сидро својих сигурности у којима је обамрлост заправо најсигурнији прамац пасивности. Јер, такви смо ми – најсигурнији у зони где не морамо рушити сопствени поредак. Међутим, у долини есхатона, где нас Бог доследно чека, Његовим приступањем долази до привидног хаоса. То је заправо чишћење куће. Ту треба да се покажемо. Јер, морамо иступити из себе ако хоћемо ново биће. Зато долази до комешања. Зато се руши унутрашњи поредак. Јер се сравњује са темељом оно што је претходно било саздано да би се нови објекат идентитета изградио. Где буђ не вири, и где мемла не милује. Али, за сваку акцију и реакцију потребно је уздање у Бога. Оног Који, хтели ми то или не, има већу реалност од свега што јесмо и свега што видимо и знамо. Страхови се морају рушити сваким новим превазилажењем. Они су гори од смрти јер смрт је једна а страх се манифестује безброј пута кроз безброј лица и ситуација. У сваком страху крије се смрт али не дарује смрт. Наш страх од смрти чини да сваки страх изгледа као фатални догађај после којег нема даље. Тако се заблуде утврђују а страхови продужавају. Неко је пред силином страхова изградио читаве тврђаве и на њима посадио многа огледала како би хранио своје комплексе. Тако се не може живети. Тако се само може умирати. Није, дакле, зло плашити се, не, него остајати фиксиран унутар својих страхова као да су једини критеријум постојања. Нема човека без страха. Ако не за себе, онда сигурно за другог, мада чешће обратно. Али, примера ради, ако уђемо у свест људи да се плаше и туђег мишљења само ако изнесу неки свој став, или ураде нешто другачије што одскаче од рутине на коју је њихова околина навикла, увидећемо сву малодушност таквих бића. Шта ћемо тек онда рећи за много веће ситуације у којима страхови траже чак све што имамо?

Остаје једина алтернатива да се држимо Онога Ко је победио смрт. Првенац из мртвих. Христос, васкрсли!

Advertisements