Насушна потреба за смислом је већа од нагона за храном. Нема дебелог меса које није спремно посведочити празнину душе које је макар једном осетило. Смисао рађа смисао, а бесмисао – бесмисао. Не можемо се заваравати. Потрага за смислом је потрага за собом. Потрага за Богом је проналажење сопства иако Бог увек измиче за један корак напред. Потрага за Богом је проналажење Њега Самога иако се та потрага никада не завршава. То је зато што нас мами да не одустајемо од већих смислова. Лако је глумити доброг пливача у плићаку. Отискивање на дубину и спознавање амбиса који под нама немо лежи је оно што тестира наше снаге. Амбис личног незнања, несавршенства, ништине, али и амбиса Који је Сам Творац. Чија загонетност не престаје да провоцира Личним ненаметањем и смисловима за које треба дубоко заронити. Међутим, пред личним амбисом човек се још може удавити. Али, зарањање у Смисленост Божију је израњање у светлост новог еона. Од спознавања логоса које нису стале у Јеванђеље али се записују нетрулежним мастилом унутар нашег бића.

Истина света још није откривена. Човек није ни себе спознао а камоли Бога. Оно што треба да одобровољи за нова усавршавања је сазнање да пливање над овим амбисом није једном достигнути акт после ког нема даље. Ако је савладана једна планина не значи да иза ње нема других планина. А сви врхови планина су забодени у небеса које треба освојити. Није наивно. Ни лако. Ни брзопотезно. Причамо о корачању. Напору. Грчевима мишића. О зноју лица кроз које се рађа теологија. Лично, једноставно, искрено. И оно што знамо од делимичности је саткано. А оно што није откривено кроји се тиме колико је могуће и дато. Зато нема шаблона. Не постоји рецепт. Сваки нови напор је ново боготрагање. Не постоји стажирање пред укусом Реалности која увек даје ново искуство.

Без Бога немогуће је не осетити сопствену парализованост над спознајом дубине амбиса под нама. Сва грозоморност, устрашеност, долази од сенке смрти која се провлачи под таласима на милион других начина. Начина који кидају кисеоник под водом постојања. Али, ако кренемо за Њим, добићемо подводна светла, благодатне снопове, који ће осветлити мрак незнања. Амбис. Ништавило. Који ће показати где је почетак а где крај мрака. Који ће открити лимитираност безлика који нас одоздо претећи гледа. И још више, само ако поверујемо, ако се држимо Њега, прићи ће Он лично и пружити руке. Подићи нас у Његову Стварност као што родитељ подиже дете изнад себе када му се радује. А онда? Онда ћемо научити нешто више. Неће бити пливања ни у плићаку, ни на дубинама морским. Неће више бити амбиса који грчи дахове. У присуству Вишњега ходаћемо по води овога света и својим отисцима унутар њега успостављати нове светове сваким корачањем.

statua-hrista-iz-ambisa-blizu-portofina

Advertisements