Признали то или не, има нас доста шизофрених међу хришћанима. Полазим прво од себе, да се ко не увреди бранећи као по обичају идеалистичку слику своје вере. Међутим, мени није циљ блаћење вере. Ни блаћење људи. Има Црква довољно проблема. Али тешко се мирим са личним подвојеностима. Још теже када видим да ти исконски дуализми долазе од стране оних који су засели на своје богословске катедре или епископске тронове. Просто је невероватно да ти исти људи, који годинама живе своју веру, који проповедају и сведоче, тако ноншалантно заобилазе идеалистичку (негде и идеолошку) слику вере. Једно мисле, друго говоре, треће раде. Као да су сво богословље ставили на папир али без Бога живе. Наравно, не сви, да се не играмо генерализација и етикетирања.

Али, зашто толико указивања на себе као неки веромодел? Зашто упорно истрајавати на вербалном перфекционизму ако дела посустају да изречено прате? Колико само свештеника и епископа постоје који готово занесењачком и добро бираном терминологијом сведоче Царство, а са стране, неки у прикрајку а неки отворено, одступају делима од словослагања. Није, дакле, зло у томе што се сведочи, него што треба указати на дубљи проблем који Црква вешто занемарује а то је да мало ко има снаге да живи идеализам своје вере. Свакако, вера тражи подвиг, напор, вољу, како год то назвали, али је чињеница да је овде нешто друго посреди. Имамо дуализам да се више него често форсира идеализам вере који одскаче од стварности Цркве, или, колико је човеку могуће да прими и оствари. У тој зони се ствара онај лични пандемонијум који унесрећен неоствареним идеализмом у пракси даје себи охолост са каматом. Патологија неоствареног идеализма креира поље у којем треба осећати комплекс само зато што си обичан човек. Е, ту смо већ код гордости.

Међутим, да проблем није наиван говори и то да управо таква исфрустрираност може озбиљно да угрози не само појединца већ цело биће Цркве. Јер, онај ко не жели себе да перципира као „само обичног“ човека, храни своје комплексе управо одбраном својих идеалистичких претензија распет распећем које није Христово. Оваква типологија брани своје фикције. Некад и пред замишљеном публиком. Брани и када нико не напада. И умножава своје комплексе јер се поистовећује са изграђеном сликом о себи коју остатак њега не може да оствари. Ту долазимо до раскорака и пуцања идентитета. А оно што пукне, што прерасте у парампарчад, разлеће се у крхотинама на све око њега. Зато када је Црква у питању ово носи једну осетљивост. Јер, ако овакво „пуцање“ датира са високих инстанци онда зло истерује своју рефлексију на „поданичком миљеу“ које не сме ништа да каже под маском „послушности“, или, још горе, под пасивном агресијом.

Није, дакле, реч о чувању своје репутације пред светом (мада се и ту Црква много пута обрукала), него о неискрености јер се живи сопствена заблуда. Цркви недостаје признање своје слабости. Епископима, свештеницима, народу. Уместо идолопоклоничке одбране своје лаж-функционалности да Она Сама не би била осуђена од света, виспреније би изгледало да Црква не глуми своју побожну праведност. Ако су већ светитељи ишли том логиком истицања себе као највећих грешника а делима сведочили супротно, данашњи представници Цркве би могли за промену да престану да истичу себе као највеће светитеље. О тој шизофренији говоримо.

Јесте, једино у димензијама Духа, можемо да схватимо ове слабости и да нема савршених. Једино благодат отклања сваки недостатак. Више је него јасно, или би бар требало бити, да Црква има свој ослонац једино у Духу због чега се она сама, огољена од Духа, показује деградирајућом. Нестабилним табором завађених страна. Међутим, није проблем у томе, ни у Духу, него што и поред окушане благодати не долазимо до личне омекшаности. Обичности. Признавања сопственог недостатка. Као да се унутар Цркве ствара нека паралелна стварност која не одговара карактеру Цркве. Личи на Цркву али није Црква. У Цркви је али није од Цркве. Као да се форсира један механизам, увек вешто испраћен препознатљивом старомодном терминологијом (на којој се чак инсистира, или, чак том истом терминологијом проверава да ли си из „светоотачког корпуса“) где људи лако губе критеријум разликовања између уподобљавања и имитирања. Између обичности вере која чини необично и извештачености која банализује и оно обично.

Е, то је већ улазак у питање: „Какав си човек?!“…

Advertisements