„Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу, поистовећивање са њим, његов продужетак, а не тријумф правде. Светост није тако неодговорна да повлађује злу.“

еп. А. Јевтић

 

Проблематика праштања је проблематика неминовног конфликта. Спрам себе и/или спрам другог. Абнормалан спектар разноразних сложених импликација отвара ово поље. Ствар је једноставна али се њеном једноставношћу бол не умањује. Детектовање не значи аутоматски и решавање.

Када нема неког односа, он је дословно мртав. Није у функцији. Не креће се. Нема циркулације. Да би се неки однос показао живим, мора да постоји рефлексија присуства другог израженог погледом, мишљу, комуникацијом, каквом год искреном узајамношћу. Не може само једна страна да буде продуктивна, живоделатна. Дијалогична манифестација никада није била продукт самомишљења. Трење тражи две површине.

Код праштања ствар је комплекснија јер нема само једно лице. Праштање је димензија која два прекинута света поново саставља у један свет различитих бића. Проблем је неизвесност. Проблем је ко воли више. Али силити однос да он постане нешто што по својој природи није, не може се назвати односом. Тако долазимо до реанимације онога ко не жели да буде оживљен, односно, ко не жели сусрет. Имамо свежег леша пред собом који се љути на буђење из коме хватајући за гушу лекара.

Поред игре поноса и сујете, нимало периферан проблем је охолост и наивност. Да се не би догодило да праштање другима постави сопство у један вид себељубља, или, још горе, да праштање другима доведе до нових тлачења. Охолост себе позиционира на фреквенцији господара и поданика, а наивност на некритичном идиотизму. Ниједно није добро, нити од Доброга.

Јесте, Христос је рекао да треба праштати 7 х 77 другоме (бескрајно) али је Он Сам био свестан да у демонској сфери тај постулат нема покрића. Где је намерно истрајавање у сопственој непоправљивости, праштање које такав добија преко кичме свог постојања једноставно нема емотивне завршетке да би препознао вредност и тежину која му се дарује. Ко је навикао да негује своју патологију у окривљавању другог за све, никада не доводећи своје поступке у питање, такав нема више ту способност да препозна своје зло. А када се једном изгуби могућност разликовања добра и зла у себи, по ком параметру онда такав може да уводи критеријуме шта је добро а шта зло код другога?…

Advertisements