Неке кризе увек опстају. Није све ни у доброј вољи. Постоје законитости и околности које протичу мимо наше воље. Суштинско је да увек нешто недостаје. Неки већи залог смисла од окушаног и виђеног. Нешто због чега човек није увек задовољан. Ту, дакле, није посреди лична незахвалност. Проблем је одрезак бића. Нешто је откинуто од човека а увек му измиче да се усидри једном коначно. Нису то ни питања којима се хране добре радозналости. Ни криза стваралаштва која је позната сваком рудару смислености. Ни песимизам којим се доксолошки критизери хране често. Као да је човек отргнут од неке целине која му по некој недокучивости припада од искона. Налик делу тела које се и у одсуству осећа као присуство. Нешто је из човека ишчупано. Рупа остаје. Рана подсећа. Зато је могуће рећи да човек не налази пуноћу у стварима за којима јури или које је искуством проверио као укусне садржаје. Јер оно што се јури – још није достигнуто, а што је достигнуто – брзо тражи ново утољавање исте глади. Потребно је, дакле, нешто треће. Што није од овога света. Што чак не спада ни у један систем и вртлог кисеоника прошараног вештачким адитивима смислености. Човек не може да не осећа ту кризу. Само је заташкава јединим истим начинима стварности. Лакше је бити инертан него уложити гигантске напоре? Али да бар има негодовања. Не, летаргија је последњи отпор. Човек пред кризом је човек пред – човеком. Пред собом и/или пред Д/другим. Ту је базичност. Ту се види комешање. Отров и мед. Криза ту није ради кризе већ ради човека. Није човек кризе ради већ криза ради човека. Опомиње. Али и шамара немилосрдно. Не дозвољава спуштен гард и мировање. Напротив. Креће се епилептично. Грозничаво. Има циљ. Да роди новог човека и усред њега нови смисао. Није лако. Али лакше је од индиферентности. Или јефтиних сензација. Или истог гутљаја тривијалности. Мучи на кратко али даје последице за дуг период. Пасивност иде другом логиком, не мучи никако али даје последице обамрлости за скоро цео живот. Нема човека без кризе. Свако јој даје лик према својим наклоностима, афинитетима. Али једно остаје – чека расецање врпце за потпуно другачије…

Advertisements