Најтеже је срушити идола подигнутог у облику свог мишљења…

Људи замишају дијалог са другим онако како га доживљавају према себи. То онда није дијалог него монолог. Некад ни монолог него својеврсна аутистичност, односно, искључивост за другог. Ако други не улази у дијалог онако како га он замишља одмах се увређено повлачи. У тој неспособности да се ослушне друга страна, или уђе у расправу (а није свака расправа акт мржње), може само или неко ко је дубоко искомплексиран сопственом величином, или неко ко је толико сујетан да од свог поноса не може ни да уђе у дијалог. Различитост мишљења није грех него врлина. Ако хоћемо утопију онда је армија истомишљеника сасвим довољна. Али, из таквог клинча незрелости се тешко излази на чистац новобића.

Са друге стране, ту се, негде на темељу различитих страсти, у дубинама најгрозоморније горчине, пројављују асоцијални људи. Има и таквих асоцијалних умишљених или реалних лидера који би да се старају о друштву и друштвеним вредностима а ни према коме приватно не показују емоције. Они се осећају сигурно само у љуштурама своје надмености, самозадовољства. Који уживају у процењивању других са дистанце, односно, који луче пљувачку на нутринама свог одмеравања. Поремећени нарциси који даље од заљубљености у своје мишљење не виде. Други је маргинализован пред ставом искључивог. Други се не види од свог мишљења. „Мислим, дакле, постојим!“ се претвара у „мислим, дакле, негирам другог!“. Дијалог као могућност сусретања другог је деградиран у потпуности, у корену, самим првим уласком у дијалог. Различитост ставова овакав тип људи види као највећи скандал и пропаст по своје биће. Демони су сувишни колико овде сујете прелива. Не можеш а да се не запиташ колико неко мора бити вулгаран да о свему мора имати свој став и о свакоме коментар. Ту, дакле, не процењује интелигенција већ идиотизам.

Једину реализацију лаж-дијалога, односно, њене замене, дотичан компензује у границама фрустрације, беснила, која постаје једина платформа да се уђе у сусрет са другим. Да би се такав лаж-дијалог манифестовао потребан је садржај. Пошто садржај код идиота неминовно изостаје, јер га он својом бестидношћу умањује, мора се ослонити на друго искуство а то је – наметање кривице. Етикетирање саговорника, како саставни део онога ко се удаљава од теме, је полазна основа, окидач, у нискофреквентном умном саобраћају дотичног. Односи који се исцрпљују једино узајамним приписавањем кривице – не заслужују да преживе.

 Заправо, дијагнозу је лако поставити. Где нема љубави злонамерност мора доминирати. Тамо где дотична типологија није ускраћена за љубав долази до умишљања обуставе љубави према њему у тоталности. Јер само тако се стиче право на кредит да можеш по туђим бићима бескруполозно и без санкција роварити. Проблем настаје када налети на типологију која не пристаје на садомазохистичко троловање. Сукоб је неизбежан. Последице велике. Али само паметан човек извуче поуку из конфликта, док идиот утврђује свој идиотизам у запреминама глупости још истанчанијим опирањем и вређањам. Зато праштање као феномен није једнодимензионално обојен, јер се у њеним сферама рађа она зрелост и мудрост (не и наивност за лажна праштања) која се једном искидала из руку.

На црквеном пољу ствари се додатно компликују. Власт и мишљење се поистовећују. „Владам, дакле, моје мишљење је безгрешно!“. Проблем настаје када одређене полуге власти (било да се дотичемо црквених или политичких структура) намећу своје мишљење као неизмењиво, или, као једини модус истине. Још фаталнија перцепција од ове је ако одређене личности наступају са својим приватним ставовима као да су они општеобавезујући за све друге. Онда имамо корозију изнутра чија се гангрена очитава на поданицима који прикривено или отворено видају своје ране, док они којима таква „политика“ одговара због својих интереса лукаво ћуте да не би изгубили и оно што имају. Тако мишљење једног појединца постаје „страховлада“ за већину. Само они који раде на свом достојанству прихватају тај ризик да због свог става могу изгубити не само оно што већ имају, него и сам живот. Наравно, није сваки лични став израз истине (тако се рађа фанатизам и на страни опозиције), али боље је имати било какав став него бити убијен пасивношћу одсуства било каквог критичког осврта. Црква је тако много испаштала због форсирања мишљења појединаца, а држава ништа мање.

Али, ако би свако неговао у себи пророка, без месијанских претензија него у границама Духа свима датог, који не компромитује оштрицу свог става, и уз спремност да плати пуну цену страдања, не бисмо имали овакве гангрене које се брзопотезно размножавају. Имали бисмо сведока који је ради свог мишљења а опет ради изласка ка свету другог, спреман ући у дијалог који мења постојеће стање. То је најрадикалнији облик уласка у дијалог – страдање ради другог који упорно инсистира на монологу. Христос је свима дао тај пример. Када дијалог није донео очекивана решења Он је занемео пред Својим страдањима ради другог. Али такав вид немости није био искључив, сујетан, повлачећи, него дијалошки кодиран. Када ни страдања нису била довољна да друга страна уђе у дијалог, Он је кренуо у смрт ради другог. Али такав вид смрти није био продукт очајања, протеста, монолога, већ да друга страна уђе у познање своје искључивости. И опет, када је Васкрсао, након Свог Вазнесења, оставио је Себе визуелно ускраћеним само да би човек по слободи ушао у дијалог са Њим. А где се Он уселио, дијалог мора доминирати. Пророчка конотација само указује да дијалог неће бити свуда добро дочекан али да то не мора бити разлог да се нестворена врлина демотивише и обесхрабри.

Advertisements