Данас ћемо се задржати на две занимљиве, јеванђељем забележене, личности. На капетану (Лк 7, 2-9) и на Закхеју, старешини цариника (Лк 19, 1-9). Анализираћемо њихове профиле и покушати да изведемо, без неког сложеног заплета, синтезу чија обједињеност би се могла уцеловити у карактер једног савременог профила. Можда и читаоца ових редова.

Видимо капетана. Има болесног слугу. Везан је за њега. Очигледно капетан, чије име не знамо, није неко ко користи своју позицију да би тлачио оне који под влашћу стоје. Ту би се и данас многи могли поучавати, како политичари, тако и епископи. Пише да му је био мио. Овде, дакле, затичемо нешто више од класичне униформности, званичности, чина, сталежа. Постоји неки однос који није омеђен ни тиме што је један капетан а други слуга (Лк 7, 2). Овај капетан је очигледно неговао велико човекољубље, јер осим што није био искомплексиран својим чином, показује се, линијом сведока, да је био наклоњен не само римљанима него и према јудејским старешинама. Очигледно га политичка трења између два народа не дотичу на тај начин да буде присталица само једне стране. Занима га човек као такав, оперисан од спољашњих форми националности, религиозности, итд. (Према другим изворима: „Капетан, или сотник, или стотинар, био је свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божији (Мат. 27, 54)!“. 

Капетан, незнабожац, брине о градњи синагоге и љубави према народу који није његов (Лк 7, 5). Не видимо ограниченост, нема ксенофобије. Па опет, иако незнабожац, а још ни хришћанин (јер се вера Христова тек зачињала), показује одсуство колебљивости чувши да је Исус у близини. У њему се покреће нека лавина. Како уопште зна за Христа? Или га је мучење његовог слуге (према другим преводима: младића, војника) толико потресло да и он, попут крвоточиве, Хананејке, и осталих, прилази Христу као последњем алтернативном решењу. Премда у великој вери, догађа се нешто друго што не затичемо код других протагониста. Капетан каже: „Господе, не труди се, јер нисам достојан да под кров мој уђеш!…него само реци реч и оздравиће слуга мој!“ (Лк 7, 6 – 7). Осим што иде логиком скромности, у којој вера не малакше пред теретом невоље, изводи оправдање свог поступка зашто Христу „брани“ да њему дође поредећи свој положај и послушност његових војника (Лк 7, 8). Христова реакција је занимљива. Писмо бележи као „дивљење“. Христова задивљеност иде до богоинтимних граница да Његово грло мора изустити очарајавуће: „Ни у Израиљу толику веру не нађох!“ (Лк 7, 9). Очигледно је капетан био толико уверен у свемогућство Богочовека (без обзира што није имао свест о Христове две природе, Богу Тројици, разлици између апофатичког и катафатичког дискусрса, итд.) да Христос парадоксално „остаје разоружан“ силом вере која је дошла пред Њега. Христос не може а да не дејствује у овом случају. Вера је толико велика да је не затиче ни међу онима код којих је мисионарио. Парадоксално, капетан, римљанин, многобожац, испољава веру у Христа и Његово посредовање. А Христос такву добру вољу веросведочења не затиче ни међу онима којима је првима дошао. Слична компарација се затиче са данашњим људима који не долазе из класичног оправослављеног и националног миљеа а покажу већу претежност својим себедавањем од оних који су одмалена узгајани као хришћани. Капетан се не лимитира на некој наивној симпатији према Христу.

Закхеј није ништа мање занимљивији. Он беше старешина цариника и веома богат (Лк 19, 2). У његовом случају не затичемо ону оштру Христову критику да је „богатима тешко спасити се“. Очигледно је и он радознао попут осталих да угледа Ко је Тај што протиче, али осим што је изабрао да не буде равнодушан, његова „добра воља“ се испољава у моменту упорности да претекне погледе других тиме што ће се попети на дрво смокве (Лк 19, 4). Христу се очигледно допала његова довитљивост да избегне метежност и тискање само да би Њега видео. Али акценат није на погледу, ни радозналости, и данас има много погледа и површних радозналости, овде Закхеј, сигурно узбуђен, показује жељу, пријемчивост за Христа о којем дотад ништа не зна. Можда су се и други у близини пењали где је ко стизао, али Христос задржава Свој поглед само у његовом случају. Осећа се узајамност. Не јефтина размена погледа. Јер, Христос му се обраћа а Закхеј се радује што ће имати прилику да Га угости (Лк 19, 6). Зашто би се радовао ако му Тај Странац ништа не значи. Овде је нешто прећутано. Сигурно је да се нису познавали од раније. Али, догађај се креће сувише брзим одвијањем у којем се чини да нема ничега толико фасцинантног. Реакције других су интригантне. Одмах наступа негодовање. Као да се Христос компромитовао. Данашњим поређењем као када би Христос обедовао са најгорим политичким структурама или црквеним елитама. Могуће је да Закхеј и није био неки моралиста, али вера која искрсава у њему чини да поступи моралније, јер дијалог између њега и Христа је минималан и тамо где почиње ту се одмах и завршава: он непоколебљиво, чак и неупитан за било шта од Христа, осећајући сигурно неки зазор, сам узима иницијативу да ће своју имовину поделити упола сиромашнима а оштећенима надокнадити са каматом. Свестан је, дакле, неких својих пропуста иако нигде није децидирано да је у било чему погрешио (Лк 19, 8). Нико га на то не тера. Чак ни Христос. Али Закхеј не жели да буде пасиван посматрач Занимљивог Странца, осећа неки вид „задужености“ због чега узима Христа за сведока/посредника, да у Његовом присуству некако не остане незапажена добра воља коју тим актом показује. Христос овде, као у случају капетана, показује дивљење: „Данас дође спасење дому овоме!“ (Лк 19, 9). Овде није само реч о томе да Христос похваљује његов морални подухват. Спасење се може огледати у томе да му је дошао Сам Син Божији лично у дом. Свакако, ни Закхеј ни лимитра сам себе на некој наивној симпатији према Христу.

Због чега је све ово важно? Зашто баш капетан и цариник данас на једном месту? Да бисмо открили своја наличија. Несумњиво је да обојица показују веру. Код капетана је само домен вере израженији и на релацији „вера – чудо“, док код Закхеја је домен вере мање изражен а на релацији „боготражење – богопроналажење“. Суштински резиме је у следећем: капетан се не осећа достојан да Бог уђе у његов дом, док Закхеј једва чека да са радошћу прими Христа у свој дом. Ипак, код обе стране, једна из јудејског а друга из римљанског миљеа, постоји отвореност за Бога. Тако и ми са радошћу и осећањем недостојности треба да примимо Христа у себе. То је тај обједињавајући концепт двају протагониста у нарав једног савременог хришћанског човека. Последице су очигледне. Закхеј одмах преполовљавања своја и туђа задужења а капетан показује велику веру која уздрмава самога Христа. Тако Закхеј у нама треба да научи да прашта и помаже другима, а капетан у нама да се не надимамо својом позицијом, да не гледамо попут њега ко је ко. Само на тај начин ћемо наћи капетанову веру која чудо твори ако у димензији Закхејевог опраштања дугова прихватимо друге какви јесу. А да реакција Христова не буде сведена на један похваљен морални чин код обојице, акценат Христове реакције, како онда тако и данас, јесте у похвали вере. Вере која магнетно привлачи и устројава Царство Духа сада и овде…

Advertisements