У свануће јели смо модрице. Прошивени отклоном од другог. Унапред обрадовани незнањем своје затурености. И дисали смо дуго. Угашени врелим угљем. Ничега није било осим ничега. Уларвили смо последњи угао замишљености утрнућем. Онда су почела врења. Кораци ка непознатом. Боје су шапутале сивило неповратним гримасама неба. Погурени као избеглице и дроњави као проститутке изјутра, дошли смо на трг. Ни тамо није било одраза. Осим понеког пса на тротоару. Ни тај није знао да се насмеје мада је вртео репом. А онда су киселине почеле да нагризају месо. И ткиво се бунило против бесмисла свога. Уморено од толико промаја празнине. Шкргут је у осами и ћутке рекао своје. Дошло се на крај свих утопија и самоуверености. Остало се без трикова. Уметник на трапезу је пао. Локва крви наставила да тече. Труп је ипак хтео нешто друго. Потом се појавише путеви. И на сваком бетону по један изгубљени лик. Уложен у напор који више не познаје свако. Само један бљештао је изван сувопарног и понудио дукат који се нигде не може уновчити. Ушли смо у радост Другог који чека на увек истом месту лажним стопирањем. И његовим медом преливени, пронашли смо новобића. Неке друге приче наших вена у којима смо дотад умишљали да себе познајемо. А Он је понудио нешто друго. У панорами свих флертујућих одмеравања: Целог Себе, сасвим бесплатно.

Advertisements