Налазимо се пред једном занимљивом сценом (Мт 15, 21 – 28). Реч је о некој жени Хананејки која је једном приликом пратила Христа и ученике молећи за посредовање у исцељењу њене, демоном обузете, ћерке. Очигледно је ова жена већ имала неко предзнање о Христу чим се тако моментално прикључује Христовој пролазећој малој  поворци. Можда је њено предзнање недовољно искристалисано, али и у јеванђељима пише на многим местима да где год је Христос деловао да су се о Његовој величини шириле гласине (не, дакле, само интригантног карактера већ надасве одушевљавајућег). Ова жена се није ослањала само на гласине. Гласине траже проверу. Она приступа безазлено, готово наивно, не доводећи саму Христову појаву у питање. Поставља се само питање како Га је препознала ако Га пре тога никада није видела? Тако да домен гласина ипак донекле врши свој утицај и врши формирање њеног става који се одмах непоколебљиво пратаче у деловање. Пред нама је жена у проблему. Слична свим онима који су тражили Христово посредовање. Само што није она у фокусу већ њена ћерка. Иначе, није први пут да други иступају пред Христом заузимајући се за најмилије.

Она га не ословљава са „Исусе“, ни са „Христе“, већ са „Господе, сине Давидов“, што ће рећи да му приступа са великом вером. Према неким изворима била је многобожачки оријентисана али своју веру није ускратила пред Христом. Можда су очекивања већа од вере али сигурно нису утемељена без вере. Почиње дијалог монологом. Јада се. Запомаже. Нема манире. Не пита ни за Христа, ни за Његову науку. Одмах излаже проблем. Као данашњи просјаци пред храмовима. Занимљиво је да Христос ћути. Игнорише је. Помало нетипично за Њега. Она, Хананејка, чији идентитет не познајемо, очигледно произноси оно што је највише тишти иако њу ништа конкретно не боли него излаже случај своје ћерке (ову агонију посматрања страдања свог детета родитељи најбоље познају). Можемо само да нагађамо колико је њена бол тим већа била чим то прво произноси. Сигурно је да у овој тачки видимо тежину онога шта у њој највише доминира, шта је највише преокупира.

Христови ученици почињу да негодују. Непријатно им је. Не ућуткавају је него се обраћају Христу да он то учини. Вероватно зато што је Њега а не њих ословљавала. („Отпусти је јер виче за нама!“). Немамо временски увид колико их је дуго пратила и колико је дуго запомагала. Можда су пред нама сати и километри. Не знамо. Треба да имамо ту свест јер је некад тешко отрпети и један минут свог или туђег расположења. Христос сада иде дискретним, околишним путем. Одговара јој као да је тобоже везан само одређенима али не на нивоу неке предестинације већ као да је Он наводно ограничен у оквиру Својих ингеренција и области где и према коме Он може деловати. („Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева!“). Самоограничава се да би је удаљио од Себе. Или само тестирао. Немогуће је да неће предвидети исход. Она пак приступа Му наклоном реагујући на Његово проговор. Инсистира и даље на помоћи иако је културно одбијена. Занимљиво, Хананејка сада игнорише Христа. Понаша се као да Он ништа није рекао. Опонира Му својом тврдоглавошћу да проблем истера до краја. Христос иде радикалнијим наступом. Његово проговор више није дискретан и околишан. („Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима!“). Његов исказ базиран је на директној увреди како на нивоу диференције између Хананејаца и Израиљаца, тако и на нивоу морала. Намерно жели продорнијим ставом да је још више одврати од Себе. Заправо, одузима јој последњу наду овим ставом чак и на нивоу очекиваног чуда. Њој је можда ово била последња шанса поред свега опробаног у чије увиде не знамо ништа. Овде би се многи полакомили. Као када би дошао код доктора или пријатеља по помоћ а он почео не само да ти ускраћује лек или руку, него и да те вређа. Многи би се сами повукли по цену сујете. Али ова жена је згазила своју част ради ћерке. Ништа од ње није остало. Можемо само да замислимо колико је велика њена мука била да свакодневно живи са ћерком коју воли како пред њеним очима страда и нема способност да јој здрављем узврати на даровани матерински однос. Могла је да хули, да ропће, да вређа и проклиње оног који не само што јој не помаже него је и вређа. У данашње време углавном су такве реакције. Осим што не види решење проблема за ћерку још је и наругана. Али, она не посустаје, него суптилно проговара додајући на своје понижење ново понижење потврђујући сагласност са Христом. („Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових!“). Унижава се до крајности.

Сада смо пред преокретом. Христос одступа од Своје првобитне намере. Иако доследан Себи прави изузетак. Мада ју је два пута одбио и дискредитовао, задивљен је вером која се овде граничи са упорношћу (сличну паралелу налазимо у јеванђељској причи о судији и удовици која му је досађивала али јој судија због њеног досађивања излази у сусрет иако му то није по вољи). Можда бисмо могли рећи да Бог воли такве опоненте и досадњаковиће. Хананејка није ишла линијом приговора или пребацивања. Чак ни савета или критике. Али је навела Христа да због њене упорности одбаци Сопствени став. То је већ провокативно. Бог који мења став због човека. Ово треба сагледавати. А није први пут да Он тако чини (2 Мој 32, 32).

Свако од нас има неку муку. И тамо где очекујемо помоћ често смо или игнорисани или наругани. Некад је то игнорисање или ругање одевено у пасивност другог од којег очекујемо предусретљивост. Али, упорност има своје последице. Шта год био садржај онога за шта се упорност покреће. Ипак, у оквиру вере ствари постају мало сложеније. На нашу веру Бог не мора да реагује ако неће, баш као у случају Хананејке. И нас Бог може да игнорише и понизи ако хоће. Али, на упорност не остаје равнодушан. На упорност која врхуни у добру. За зле молитве упорност нема услишеност. Ту је једино изузетак. Он Сам то наглашава. Осим ако Бог сваке парадоксалности не услиши зле молитве да би човек познао своје понижење и срамоту где ће га оно за шта иска одвести.

Христос завршава са речима: „Нека ти буде како хоћеш!“, док на другим местима, код других немоћника, говори: „Нека ти буде по вери твојој!“. Иста релација, смисао и набој. Када сила Божија дејствује, она није ограничена ни временом, ни простором. У овим примерима видимо да је исцељење  у синхронизованом односу са вером. Вера је подупирач а исцељење је окидач. Путовање од вере до чуда не можемо измерити. Али веру и тврдоглавност Хананејке у себи – можемо. Њен случај је импресиван управо због смелости да прескочи одређене формалности, чак и манире, да би допрла до Христа (баш као у случају крвоточиве жене која је заобишла Закон који је указивао на њену нечистоћу а ипак додирнула Светињу), само што се овде Хананејка не заузима за себе него за своју ћерку. У том заузимању једних за друге треба да видимо силу вере и силу молитве (не само присуства љубави јер очигледно Хананејки љубав није недостајала) и колико наши поступци парадоксално могу да утичу на Бога да Он због нас може, ако жели, да промени Свој став. У томе се показује не само да је „судбина света“ у нашим рукама, него и колико нас Бог воли када није искључив да само по Својој вољи ради. Овим завршним аргументом можемо да ућуткамо све оне искључиве парничаре који Бога, по својим неоснованим оптужбама,  доживљавају тоталитарно.

Advertisements