„Са чиме да упоредим овај нараштај?

Свирали смо вам али не заиграсте,

нарицали смо али не заплакасте“

Ово су Христове речи. Оно што се констатује је уједно и оно што треба да опомиње. Однос међу људима је децентрализован. Тачка је искривљена. Овде Христос не полази од Себе. Имамо једну мисао али високог набоја. Прва инсинуација полази од пророчке контекстуалности. Сви који су слани пре Христа (пророци), на њих су други остајали равнодушни печатирајући своју индиферентност на исти начин и по доласку Самог Бога у телу међу људима. Друга инсинуација полази од критичког осврта на генерације не само једног века него свих векова на окупу. Није први пут да Христос показује брижност по питању међуљудских односа. Није искључив да форсира само Свој однос са Оцем у које жели и друге да мобилише (укључи).

Овде је посреди отуђење. Равнодушност. Равнодушност која се може упоредити са разним нивоима постојања: брачна, пријатељска, пословна, црквена, политичка, итд. Колико год се неко трудио, наравно не увек и не у сваком случају, као да други остаје недоступна стварност. Анониман. Безличан. Повучен. Шта год садржај труда за другог био. Наравно, на антрополошком нивоу ствари постају много комплексније, јер немају само један стадијум самопројавности. Неко, на пример, покушава да обрадује вољено биће али не добија никакву повратну информацију односа. Или, да саосећања у неком проблему са неким а да исти неоднос добије. Може да подучава – исто. Да анимира – исто. Да воли – исто. Да чини чуда па да опет други попут оних спрам Христа остану фригидни, флегматични, непокретног односа. Остаје нека потмула тутњава неучествовања у животу другог да делује. Ова Христова мисао доводи до препознавања млакости, бљутавости односа. Он њоме изобличава ограђеност другог, или, још боље, њоме изобличава пасивност којом се неко дистанцира од другог. Као да нико не учествује у животу другог. Нека аутистичка самодовољност. Нема одраза. Када си своју радост хтео да поделиш са неким – позивнице су се изговарале. Када ти је било тешко и хтео си своје ране са неким да оголиш – није било човека. Оба становишта имају упориште у Јеванђељу. Прво открива оно Христово позивање на Свадбу (овде Литургију), а друго указује на бању Витезду и болесног који нема човека. Оба приступа и данас имају идентичног одјека само су улоге другачије.

Ако би тражили неки еклисиолошки контекст овог Христовог става, могли бисмо рећи у истом ритму:

  • „Црква вам је приносила службе вековима али се не покајасте!“.
  • На антрополошком: „Људи су међу вама живели Христа али не поверовасте!“.
  • На философском: „Истина вам се предаде али се не запитасте!“.
  • На благодатном: „Даде вам се дар Духа али своје таланте закопасте!“.
  • На моралном: „Имали сте савет шта треба чинити али не послушасте!“.
  • На психолошком: „Осећали сте муку постојања али лек не потражисте!“

Углавном, сви ови примери имају заправо есхатолошку позадину. Указују на завршетак светске историје и наступање Суда (мада остаје да жуља и провоцира шта је апостол хтео да каже са оним да ћемо ми/они судити и анђелима). Време се сажима у једну тачку која се нема где забости осим у Бога и наступајуће Царство васкрслих. Ипак, ако овај став дистанцирамо од есхатолошког контекста, можемо добити бар место савета, јер Суд се још није догодио. Још, дакле, можемо да уђемо у коло спасења, јер музика призивања још није окончана. Богослужења се још увек савршавају. Имамо могућност да уђемо у Принос. Врата још нису закључана. Ко већ учествује – да се утврди, ко не учествује – да се изгради.

Кроз ово Христово поређење о карактерима нараштаја, видимо да се Он не зауставља само на једну генерацију или епоху. Провоцира све векове који тек долазе да усавршавају своју усамљеност уместо заједничарења. Патологија. Има ли чега поразнијег од једне усамљености? Има. То су две усамљености. Христос, дакле, критикује отуђење користећи овај стил нарације. Критикује отуђење како човека од човека, тако и човека од Бога. Ако је Христос мера Цркве онда продубљује критику на међухришћанским односима полазећи од највеће до најмање јерархије а указујући прећутаним на доличнији, виспренији алтруизам.

Ипак, порука није једнодимензионална. Може се односити и на све оне које Црква уопште не занима. Зато значење није ограничено само на морал, односе, цркву, итд., већ уноси један вид алармантности да се смисао провери личним искуством („Испитајте Писма и видећете да она сведоче за Мене!“). Зато и сваки онај ко буде покушао да оживи овај модус у себи, наћи ће се пред истом равнодушношћу других као што се и Сам Христос много пута нашао. Ако не чак и страдањем од стране других управо због отпорности на већу смисленост. То пак не значи демотивацију да се тог пута треба клонити. Остаје један дуализам да варира јер онај ко живи Христом окреће свет против себе унутар којег се парадоксално остварује као конкретан идентитет. Зато је писано да „Духа Истине свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје“. Али је фасцинантно да без обзира на ту корозију, управо они који трпе отуђење света највише показују предусретљивост према њему. То су они који заиграше на туђе свирање и заплакаше на туђе нарицање. Јер је и за то записано: „Радујте се са радоснима и тугујте са жалоснима!“. Све, само да не буде неутралне позиције коју уопште не дотиче ни ко се радује а ни ко запомаже.

Advertisements