Налазимо се пред догађајем. Овде немамо приче којима се Христос користио да допре до слушалаца. Пред ситуацијом. Сасвим логичном за то време. Фарисеји питају Христа за време доласка Царства. Ученици (касније апостоли) на другом месту то исто питају Христа, мада је њихово питање есхатолошки оријентисано због чега им Христос намерно не открива рокове правећи се да не зна, него ученике оставља у незнању и неизвесности а откровење посвећује Оцу. Фарисеји постављају питање детерминисано тренутном (историјском) дестинацијом. Желе одмах да га виде. Очигледно га замишљају географски. Христос заобилази просторну и временску перспективу. Не почиње са временом доласка него изгледом Царства. На другим местима Христос користи богате метафоре да изрази стварност Царства (семе горушично, закопано благо, брашно и квасац, итд). Ту није говорио о есхатону као крају историје већ о уподобљавању Тој Стварности Духа сад и овде.

Заправо, реч је о томе да Христос не иде овде ни класичном догматском линијом да је еклисиологија место где Дух станује. Има подударности у разговору са Никодимом када му каже да је Дух као ветар за који не знаш ни одакле долази ни куда иде, али није без последице да се еклисиологија као таква не релативизује. Ипак, Христос наглашава да је Царство Небеско у нама. Ту ће се и апостол сложити када каже да је наше тело храм у којем Дух обитава. Једини локалитет се, дакле, сједињује у човеку али то не мора да демантује домен црквености (већ је довољно зла направило стварање вештачког проблема око непотребног истицања приоритета између личних подвига и литургије). Христос наставља са прозирањем у историјске дисбалансе који ће се огледати у секташким трагањима за сурогат – спаситељима који неће доћи „одозго“ већ „одоздо“. Али, указује на фаталнију есхатологичност која ће се манифестовати на много космичкијим размерама, поредећи Свој Други долазак са муњом. Муња као природни феномен се догађа изненада и брзо. Има подударности када Христос пореди Свој долазак са неочекиваним лоповом усред ноћи. Онда наставља компарацију која поприлично одговара савременом потрошачком менталитету али је и даље реч о предстојећем Суду. Позива се на правденог Ноја: „Људи су јели и пили, женили се и удавали“, све док Ноје није ушао у ковчег а онда настао потоп. Затим се надовезује на Лота истим аргументом јер су у његово време људи јели, пили, куповали, продавали, садили и градили, све док се није појавио у Содому запаљени огањ и сумпор са неба. Свуда је, дакле, нагласак о изненадности доласка и неспремности (затечености) људи. Сличне претензије животарења (читај: борбе за егзистенцију и мало хедонизма) постоје и данас. Фокусирамо се на дисконте, супер-маркете, ексклузивне тржне центре, клубове, пијаце, сајмове. Сви смислови постојања почињу и завршавају се на ретроспективи трошкова. Не размишља се у границама веће смислености и да ли осим јела, пића, брака, интернет – сензација, инвестиција, забаве, итд., постоји нешто узвишеније од окушаног. Христос не обезвређује постојање истих већ само указује на пролазност истих.

Вратимо се символима коначности есхатолошког сусрета. Сигурно је да Христос не мисли на уништавање човечанства као у случају потопа или сумпора ако бисмо их буквално схватили. Можда се само користи њиховим поређењима да изрази оно узвишено што тек треба наступити а да ове стварности можда нису историјске чињенице. То свакако не умањује проблем. Нагласак је првенствено на изненадности Његовог упада у свет. За некога ће то сигурно наликовати инвазивно. Потоп може бити овде символом присуства Духа а огањ деловању Духа које ће се тек показати отворено. Тешко је, дакле, замислити неку мрачну апокалиптичну сцену, али управо због трагично употребљене слободе сигурно је да потресна драматизација неће одсуствовати. Овде се не налазимо у Вечности чија тајна нам је сакривена („…што око не виде…“), већ смо заустављени пред самим Судом. Овде ћемо застати. Пророчки опис Суда (који Христос види али се још није догодио) се огледа у подели човечанства на два дела. Занимљив је приступ. Оправдава оне који су бринули о другима а осуђује оне који нису. Кратко и јасно. Нигде не видимо да је мера суда у томе што неко није био побожан, или што је долазио на Литургију да га то чини спасеним. Бог се позиционира у место сваког човека којем је требало помоћи. Не тражи Своју вољу иако на њу има право. Дакле, ако се играмо радикалних варијација, мера суда није чак ни вера, већ дела (иако не морамо да стварамо трење између њих). Дела ради другог.

Христос наставља са још већом мистичном тензијом: „Ко се затекне на крову…у пољу…“ а крене по своје ствари или се обазре натраг, завршиће скамењен као Лотова жена. Чудан моменат. Апостол каже: „Ко претрпи деловање Духа тај ће се спасити“. Овде можемо спекулисати о позицији осуђених, њиховој непомичности, замрзнутости. Неки вид парализованости. Вегетирања. Са страшном помишљу: да ли је Лотова жена била жива испод камена? Језиво. Христос опомиње да се не треба освртати уназад. Могуће да је овде реч о везаности за своју имовину. Очигледно ће свет доживети неку спољашњу промену. Међутим, у сцени суда, она страна која негодује чак и у таквом часу приговара Богу: „Када ти нисмо помогли?“, што само показује одсуство стида. Колико неко мора бити бескруполозан да приговара Богу чак и у таквом трену? Овде се људи не дају изменити. Као да беже. Свако за оним у чему се осећа најсигурнијим. То показује наличије идентитета. Нема везаности за Бога. Он је освајач за овакве избеглице. Страх од непознатог се не премошћава жељом за Непознатим. Људи траже сигурност у којој Бог неће бити присутан. У Њему, дакле, виде своју угроженост. Зато беже. А онда врхунац: „Биће двоје у постељи…две млети жито…“, један се узима а други не. Овде није реч о Васкрсењу или о томе да ће један оживети а други не. Учење Цркве се категорично држи става свеопштег васкрсења. Апостол додаје да по васкрсењу „нико неће другог претећи“ мислећи на оне који су умрли раније и оне који су се нашли живи по Доласку, јер ће се и ови други од присуства Духа одмах изменити. Могуће је да је реч о Вазнесењу изабраних. То би требало да буде моменат након Суда (по свој прилици налик Христовом вазнесењу). Питање је, дакле, да ли ће се сви вазнети, односно, бити узети ка Богу? Овде видимо чудно расецање од најсроднијих. Овде Бог бира а не човек колико год човек волео другог. Није реч о растављању које би уносило бол због изгубљених. Ипак, овде се ни везаност људска не пита много. Само ће се у том богоузимању односи и међу најсроднијима показати какви заиста јесу и између њих самих. Ту је акценат.

Ко су остављени? Где су остављени? Не залећимо се са првим асоцијацијама земље, свемира или пакла. Не знамо. Имамо само теорије. Остављени могу бити они који нису ни приметили губитак односа са Богом и људима. Самим тим и не осећају да су чега/кога уопште лишени. Можда. Али да неко не осећа да је нечега лишен да ли би уопште патио?

Када је Христос упитан за место радње Његовог доласка, Он сад прескаче поглавље о доласку са Неба као муња па одговара: „Где буде лешина ту ће се и орлови скупити“. Налазимо се пред врхунском загонетком. Било је разних тумачења. Једни говоре о поређењу Христа са хришћанима (причешће) а други о томе како је посреди лешинарство фарисеја који су убили Христа. Немогуће је овој загонетки прићи без спекулација. Ипак, не и чињеница. Можда је реч о једном глобалном анархичном стадијуму у свету. Лешинари – они који узимају максимум из онога што се још није распало а опет се распада у њиховом черечењу. Уновчавање другог? Сулудо је улазити у профиле ко то може бити: политичари, мафијаши, свештеници, итд. Не знамо ни о ком еону је реч. Међутим, контекст испушта конкретно место. Христос не именује један локалитет јер на другом месту се говори да ће га видети сви народи одједном. Овде смо очигледно на неком од пред-долазећих ситуација. Могуће је да је реч о глобалном синдрому, које је и сада присутно али не одједном са својим злом свуда у свету него фрагментарно, од случаја до случаја, или, од државе до државе, или, од човека до човека. Можда Христос указује на једну опасност која ће се одједном развити у целом свету а чија употреба ће показати истинско наличије свакога човека. Вирус, већи ниво интернет-умрежавања, нешто треће? Опет, не знамо. Али, оперисани од параноидних концепата, можемо да видимо расположење. У ономе што буде пропадало људи ће тражити своју корист а не бољитак другог. То могу бити разне платформе: вера, породица, црква, предузећа, свет на крају крајева, итд. Уместо искорака да се нешто поправи људи ће тражити могућност да се искористи и докрајчи. Можда по томе треба да намиришемо време распознавања. Можда је то и ово време? Мада мало ко може без егоцентризма да замисли да ће свет наставити још дуго да постоји после њега и да Христос неће доћи баш за време његовог живота.

Христос наводи поређење са природом и њеним законитостима када говори да дубље продиремо у осматрање промена у свету на основу којих можемо да наслутимо Долазак. Јер, где се не обожава Бог мора се обожавати смрт. Често не видимо да иако не љубимо смрт хватамо се за људе и догађаје које пре или касније завршавају у смрти у којој ћемо се и сами пре или касније крстити. Можда смо и сада у овој загонетки управо ми? Можда смо ми та конкретна лешина за чије остатке се лешинарски боримо а да не увиђамо да сами себе прождиремо? И то има своје логике. Сазнаћемо. Врло брзо…

 

Advertisements