У филму „Долази инспектор“ (An inspector calls) имамо занимљиву причу. Да не бих оголио филм од неких суштина, задржаћу се само на главним ефектностима. На жалост неких могућих гледалаца открићу неке главне асове и покушати да понудим неиспричан контекст који просечном посматрачу можда и не долазе у ум. Читав преокрет филма се заправо догађа у финишу. Они који су били упозорени од инспектора на свој грех (који овде може да осликава символички чак и анђела Господњег), уместо да задрже упитаност о својим промашајима и неправди према једној жени (која умире због њих у најгорим мукама) мислећи да су надмудрили „преваранта“ (инспектора) чију пророчку опомену нису разумели, остају доследни свом греху. Недуго након одласка инспектора, са почетном скрушеношћу која лагано прелази у злоћудни скептицизам, сви присутни лако долазе до позиције самооправдања које врхуни у вулгарно прослављање одсуства кривице. Шок настаје када долази до својеврсног дежа ви (франц. déjà vu — већ виђено), само што овог пута долази прави инспектор да истражи умешаност присутних.

Нешто слично се догађа и  свету (да не кажемо само свету хришћанства). Бог нас опомиње на разне, многоумствене и многосложене начине. Често те опомене не региструјемо, или, ако их запазимо – не констатујемо. У случају пророка Јоне и народа Ниневљана видимо да је народ озбиљно прихватио опомену Божију и да се покајао како би народ избегао своју казну. Занимљиво је да само Јона на крају испада мало размажен. Опомене морамо да научимо да ослушкујемо и препознајемо. Никако да им умећемо извесну дозу параноидности или сујеверја. Јер оне (опомене) немају за циљ да нас униште, уплаше, већ сачувају или усмере на пут са којег можда и не знамо да смо скренули (под условом ако смо уопште на њега крочили).

Али, овим филмом видимо спектар разних карактера у свету који не мисле о томе колико могу као појединци да буду одговорни једни за друге. Узроци и последице се преплићу и нису везани само за један случај или два човека већ кроз тајанствену међуповезаност која се шири целим светом. Хтели то или не, ми стварамо интеракције. Чак и ако смо пасивни. Јер, неко у односу на ту пасивност одређује своје даље кретање одбијајући се од пасивног ка активном пред којим, такође, може набасати на зид или сусрет. Стварају се одјеци који допиру не само са једног краја света на други него иду још даље од овог света – до престола Божијег чије место присуства нико не познаје. Треба се, дакле, овим погледом запитати о својој одговорности, и, посматрајући ове ланчане реакције, схватити шта је Достојевски хтео да каже са оним чувеним: „Сви смо криви за све!“.

Вратимо се филму. Главни актери су једва дочекали да сами пред собом пониште ову могућност кривице у смрти једне жене. Опомена их није уразумила. Иако су обелодањене њихове најмрачније тајне. Иако је доказ умешаности више него очигледан. Нема кајања. Само привремена нелагодност која после прераста у ликовање над сачуваном репутацијом што нико неће за њихово зло сазнати. У томе виде присутни сву тријумфалност постојања. Одсуство напетости што нико неће познати њихову срамоту граничи се готово са неким моралним или религиозним блаженством. Ужас! У овој тачки људи као човечанство су мање- више слични. На крају, када пророчка опомена ипак добија своју потврђену реалност, ни тада се не види покајање на лицу присутних. Остаје само страх и непријатност. Евентуално, неизвесност.

Колико год била фиктивна, прича филма оставља простор за деловање снажне истине. Може се чак извести занимљив теолошки сиже зашто се Бог скрива, односно, зашто ми у овом контексту не видимо своју будућност, јер очито откровење не би утицало на промену чиме се наша слобода додатно поштује (овде можемо да направимо мало одступање са сценом из филма „Matrix“ када пророчница каже Неу да не брине за вазу која ће се сломити, јер тек када је обратио пажњу на вазу она се сломила, због чега му и каже: „Да ли би се ваза сломила да те нисам упозорила?“). Жена, дакле, умире у страшним мукама. Врши самоубиство. Анђео који унапред зна шта ће бити присуствује као да је ту први пут. Присутан у самоубиству. Занимљиво. Не интервенише, не спречава. Зна опет праведност те жене. Дошао је по њу. Нико га не види. Ни жена која умире. Али се ипак указао злотворима и говорио им. Покушао да их укључи у ток одговорности. Наводи их на покајање. Не наводи их на то да иду да спрече њено самоубиство јер им намерно унапред говори да је она већ мртва. Можда је то одгонетка да њихово спасавање другог не би било по слободи. Нису га препознали. Овај део поприлично подсећа на Исуса Христа који је пророчки опомињао оне које ће га убити али Га нису препознали као Бога, као што ни своје зло нису довели у питање.

Очигледно ми као људи имамо неки проблем са сопственим разумом чим не поступамо ни онако како нам он сам говори. Зато се констатно обистињује оно фамозно: да док се неко зло не деси, човек не предузима ништа да одређено зло предухитри. Као да човек није довољно разуман да сам покаже слободу како у нечему (не) треба да реагује, али ако му се укаже могућност (опомена) да проблематика може бити још фаталнија, он опет остаје статичан у грозници ишчекујући оно најстрашније као да није слободан уопште. Чудно неко стање свести. Подељеност са каматом. Ако и учини промену, да ли је то урадио по слободи јер га је опомена ипак навела на акт? Ипак, кључно у целом овом излагању остаје управо недостатак спознаје о сопственој одговорности чак и онда када смо морално најчистији, јер баш тада своје биће и поступке не доводимо у питање.

Ко нам може рећи да се неко данас није убио јер смо ми тог дана били један од стотину других у низу који су мислили исто као и ми да не могу том човеку бар једно „добар дан“ да пожеле? Такву мисао можемо упоредити и са другим облицима деструкције које затичемо у нечијој крађи, нечијем дрогирању, нечијем губитку вере, итд. Само зато што смо, примера ради, ми тог дана били још један од десет хиљада других у низу равнодушних да разумемо неког? О димензијама такве одговорности не размишљамо. Зато од себе увек треба полазити. А онда, као у филму „Pay it forward“ (мада без трговачке моралистике већ са осећањем задужења човекољубивости), можемо направити својеврсни „мрежни маркетинг врлина“ остварујући благодатни саобраћај света какав је Бог пожелео. Још кључније у овом излагању је реално потискивање (заташкавање) кривице како би на крви другог (гле, у Каиновом маниру) наставили да живимо своје заблуде и комфорност у којој нема места за другог. Заборављамо само једну битну ствар: да смо посматрани и да „нема ништа тајно што неће бити јавно“. А ту игре сујете и репутације неће имати пресудну улогу…

Advertisements