Апостол Петар је остао упамћен (не и дефинисан) по свом троодлучном одбацивању Христа али и троодлучном покајању ради Христа. Чувене су Христове речи након Васкрсења: „Сине Јонин, љубиш ли ме?“ које трипут поновљене доведоше Петра до жалости у знак сећања на његову брзоплету отпадију. Христос се ту не поиграва са њим. Није реч о психичком малтретирању како би неки прогнозери поставили дијагнозу у 21. веку. Реч је о опомени и утврђивању за даљу мисију, али најпре сугестија да убудуће Петар не доноси лако непромишљене одлуке. У том Христовом питању: „Љубиш ли ме?“ свако од нас је упитан тако да стид треба и нас да опомиње. Ехо тог питања одзвања до нашег века. Овде ћемо се задржати на сагледавању.

Карактер апостола Петра је посвећен, енергичан али често исхитрен. Ипак, колико год пута указивао на ту самопосвећеност, често долази до одступања од Божије воље због чега га и Христос на једном месту назива сатаном. Није га упоредио са сатаном него га је назвао сатаном. Провокативно. Најзанимљивија је фамозна Петрова издаја. Реално, Јуда се Христа статистички одрекао само једном а Петар три пута. Нека праведничка математика, из тог угла, требала би да буде на страни Јуде али Јеванђеље не даје такву поставку ствари. Оци касније праве егзегетску компарацију у различитим жалостима – једну која води у смрт а другу у живот вечни. Други пак извори преносе да Јуда није успео да се убије. Не можемо знати, ако је тако, о чему ли је до краја живота мислио ако је преживео. Још мање можемо тако лако да га отпишемо. Јер, статистички гледано, Јуда се Христа одрекао само једном а ми се Бога делима одричемо сваки дан чак и онда када исповедамо веру у Њега. Уосталом, свако од нас се могао родити на Јудином месту и направити такав несрећан избор. Јер, примера ради, да се Бог није очовечио пре више од 2000 година него данас, ко би од нас поверовао човеку на улици који се представља као Бог? Треба се запитати без залетања. Ово није покушај да се Јудин избор оправда већ да се његово маловерје разуме.

Вратимо се Христу и Петру. Најупечатљивија сцена између њих двојице је у дијалогу када Петар покушава да докаже своју следбеничку позицију и лојалност да ће Христа у свему пратити, па и до смрти. Христос га слуша смирено иако зна шта ће уследити. Сигурно, сагледавајући будућност која стиже увиђа наивност Петрове изјаве. Да провокација буде већа, Исус отворено говори да ће Га се Петар недуго после те изјаве одрећи трипут. Да ужас буде већи, Христос свим ученицима на Тајној Вечери (Првој Литургији) говори да ће Га један издати а сви остали оставити. Дакле, Бог открива унапред у чему ће се грешка показати али та пророчка опомена није довољна да ученици промене свој став јер они и не разумеју исказ. За веома кратко време, од прве причести (занимљиво је да Христос још не беше пострадао а установљује хлеб и вино као Своју Тело и Крв), они су сви до једног одбацили Христа. Ако се други ученици нису експлицитно одрекли Христа као Петар и Јуда, одрекли су Га се својим бежањем. Ипак, Христос то зна унапред. Не одбацује их. Не ускраћује им Причешће због отпадије која ће уследити. Он их ипак причешћује. Ову стварност треба дубље да сагледавамо јер се у поступку ових ученика крије свако од нас. Бог, дакле, и сада види унапред нашу отпадију, издају, наивно уздање у себе када се попут Петра драматично заклињемо да ћемо у свему Христу следовати, али без обзира на будуће грешке (које се још нису за нас догодиле) Он нас не лишава Литургије и не одстрањује као недостојне за свету Тајну Причешћа. Ово свакако не значи да треба да се осмелимо да унапред тражимо могућност да учинимо нови грех јер ће он тобоже унапред бити опроштен – то би онда био смер где нема личне одговорности уопште.

Овакав приступ, напротив, треба да нас побуди на још већу одговорност. Јер, мада се Петар у једном трену показао слаб, после је про-Духовљен смелије живео и проповедао Христа. Очигледно га је та његова издаја толико прогањала, и поред доброг сведочанства Духа, да је себе сматрао недостојним да умре попут Христа, те је тражио од својих џелата да га разапну на крст наглавачке. Овакав чин треба да нас учи смирењу. На свим другим нивоима видимо да су нам, не само Петар, Јуда и други ученици, већ и остали јеванђељски протагонисти у многим цртама слични. То само показује да као што њима Христос није изгледао недоступан, тим више ни ми нисмо нешто мање ускраћени, односно, почаствовани. И ако нисмо стали у Јеванђеље, не значи да нисмо заузели место у небеским књигама које ће се тек отворити за читање („Радујте се јер су ваша имена записана на небесима!“). Од нас зависи какву ћемо књигу написати јер смо ми та књига која се тек исписује за Божије Очи. Зато сада стојимо у осцилацијима између тога колико ћемо Христа живети а колико Га се пута одрећи. У процесу смо…а напетости нису наивне…

Advertisements