Можемо одмах да почнемо са одјекујућим смисловима ове јеванђељске сцене. Овде, дакле, није реч о говору у причама којима се Христос служио да допре до народа, већ је реч о конкретном догађају. Пред нама је Христос. Имамо једно увиђање у Његов доживљај. Пред нама је гладан Бог. Онај Који је толико недеља одолео глади и жеђи у пустињи, овде прави другачије иступање. Глад је толико јака да се у Христу ствара подијум незадовољства. На први поглед, Он као да Своје незадовољство не може да контролише. Јер, прилазећи дрвету смокве и неналазећи на њој плода – проклиње је речима: „Не било на теби плода никада!“ и она се смежурава у самонестајању. Овде, ипак, имамо неочекивани потез од стране Исуса Христа. На пуно места у Јеванђељу, Христос опомиње, прекорева, прети али нигде не центрира Своје делање конкретним проклетством. Као да је посреди одударање од љуботворећег делања које махом врхуне у исцељивању, праштању, проповедању, итд. на другим местима.

Морамо да се приближимо смислу. Сада следи анализа. Наивно је помислити да је овде реч о демонстрацији силе над творевином. Истина, Бог то може. Али чему? Творевина не узвраћа ударац. Немоћна је. Бог то зна. Па зашто би је онда додатно мучио? Можемо спекулисати о томе да је незадовољан Бог каналисао Свој бес проистекао из незадовољства људске средине у којој је деловао управо на дрвету да не би страдао ко од људи. Али прича, чини се, оставља много дубљи утисак да је заправо реч о нечему другоме. Биће пре да је реч о дубљој глади Исуса Христа. Јер, логично, ако је одолео толико дана и ноћи у пустињи, зашто би сада био немоћан пред једним дрветом? Каква је то дубља глад? Глад за човеком. Кратко и јасно. Бог је гладан човека. Црква је гладна човека. У том домену пост не треба да постоји. Теологија увек иде том неком сувише подразумевајућом логиком људске глади за Богом из које црпи своје системе, па и аксетику. Треба нам другачије позиционирање. На макро – нивоу. Теологија Божије глади. Јер, колико човек усходи ка Богу да се у Њему смири, ништа мање усхођење (а не само снисхођење) Бог узима на Себе да би нашао човека. Ова перспектива нам измиче. А неизмењиво је понуђена у виду распећа Бога за цео свет чије крварење још увек не престаје. Божије ране нас не дотичу, не занимају и не стимулишу пред глорификацијом сопствених рана. Тако се сила крста обеснажује не због одсуства Бога већ због одсуства човека (као што нпр. Цркве увек има али нема увек човека у њој). Ово, наравно, не значи стварање идола и култа од Христових рана.

Дрво смокве је заправо илустративан показатељ позиције човека који бесплодно (равнодушно) сусреће Бога. Било ког човека у океану човечанства. Дакле, свако од нас може бити то дрво које не може нахранити Бога. Не као да Њему заиста нешто треба (будући Тројичан унутар Себе – „Ја имам јело да једем за које ви не знате!“), него је гладан односа са човеком. Ако је „свака влас косе на глави избројана“, онда можемо само да наслутимо димензију Његове присности. Очигледно ни сами себи нисмо толико присни, када добро знамо да нико не може избројати сваку влас косе. А ово је речено за превелику, често и егоцентричну многобрижност о себи, или још дубље, за погрешну представу о себи којом своје самољубље хранимо.

Христос, дакле, чини нешто што одступа од дотадашњег деловања. Проклиње. Проклетство овде има исто значење што и уништење, субверзију, смрт. Да ли то значи да Бог користи смрт? Не, само дозвољава њену ескалацију у себи самој. Својим речима Он само „убрзава“ проблем који већ, одвојен од Њега, постоји у творевини а то је – смртност. Време као успорено протицање нас обмањује да смрти нема, или да неће ускоро доћи. Он призива финале. Дозвољава урушавање. Јер, дрво човека не доноси корист, плод, смисао. Логос у човеку није активиран. Прича о талантима се најбоље надовезује на ову причу јер је реч о човеку који је закопао свој талант не уновчивши своје потенцијале и дарове у нествореној банци Небеске штедионице („Ко са Мном не сабира – расипа!“). Да ли је било нужно да Богочовек проклиње смокву која није могла да се брани? Није било нужно. Ако је Бог свемогућ онда је могао да учини да она роди плодове? Да, могао је. Али, овај догађај усмерава на нешто друго од онога на шта очи у догађају указују. Јер ако је дрво символизам човека, очигледно је да Бог не жели да стресира, ствара пресију, без слободне сагласности човека. Даровати човеку без слободе дарове да би те волео, једнако је украсити вољено биће које те неће волети због тога какав јеси већ због онога са чиме располажеш. А Бог не жели да проституише наша бића јер баш због слободе показује да нам не жели понижење већ узвишење.

Тешко је замислити гладног Бога. Још теже Бога који проклиње човека, поред суштинске пожртвоване љубави положене на крсту. Очигледно је ово пророчки парадокс пакла (колико год били алергични на сам пакао његове преувеличаности на штету хришћанства), али можемо спекулисати да и Бог осећа Свој пакао пред тајном негације од стране човека иако Његово постојање не зависи од човека. Овим се само отвара ништа мање спекулативније питање: како онда Бог решава Своју агонију у Вечности ако и тамо човек наставља своју негацију Њега Самога? Може ли Он да окрене леђа нечијој агонији ако у Вечности не постоји позиција у којој Он Сам није присутан? Сигурно је да не може да ужива. Још мање да не зна за бесплодне. Осим ако Његово незнање не значи прекид дотока живота тако да неспознати више немају постојање уопште? Питања рађају питања. Не морамо бити претенциозни да сваком питању испијемо одговор као да он не трпи промену.

Вратимо се дрвету смокве. Бог, дакле, затиче човека пред којим је Он Сам одбијен. На више места Христос наглашава ту одбијеност употребом разних метафора. Зато остаје гладан. Није реч ни о праштању јер дрвен човек, крут и хладнокрван, не осећа своју бесплодност, своје недостатке. Не покреће га ни то да му неко прашта, ни не прашта. Дрво представља једну укорењеност. Заблуде. Овде се корење нема за Кога везати. Усамљено а самозадовољно. Која иронија. Агонија и нарцисоидност желе брак. У томе ће се и психологија сложити. Брак који врхуни у самоусахлости. Бог није равнодушан али као да је слободом човека (слободом коју је Он Сам створио) разоружан. То је тек парадокс! Његова глад се увећава немицањем човека, неодговором. Очекује рефлексију. Не само да посматра већ и да буде посматран. Искуство учествујуће узајамности. А где је глад ни незадовољство неће окаснити. Глад ствара мучнину. Мучнина – повраћање („Ниси хладан, ни врућ, избљуваћу те из Својих уста“). Следује аминовање отпадије коју је сам човек изабрао. Христос не уништава директно дрво, само, дакле, потврђује њено нестајање. То би требало да буде основна порука ове приче. Метафоре се сажимају у човеку.

Сада, када смо ушли у феномен Божије трансценденте глади, која се иманентно доказала и кроз Његово Очовечење, требали би да мало дуже задржимо свој ум на тој слици и да своје глади за смислом и садржајем свакодневнице усмеримо на глад за Њим Самим. А када намиримо своју глад у Чаши спасења Литургије, припремимо се за нове глади богопознања, умиримо струјом пневматологије. Онда ћемо се сами уверити унутар нас самих како дрво развија и рађа плодове чијим крошњама можемо да утолимо и Божију и нашу глад. Најпре глад другог спрам нас. Баш као семе горушично. Стога, ако је ко гладан мора да приђе Трпези управо да не би остао гладан. Ако неко умишља да је његова глад неутољива, треба се опомињати да је Бог огладнио за човеком још пре стварања света. И ако већ једемо Тело и Крв Његову (без људождерских инсинуација и богождерских етикетирања), онда бисмо требали управо исхраном Њим Самим да припремимо своја бића за глад Његове љубави према нама. Тако ће доћи до благодатне ситости која кулминира у несливеном сједињењу са Њим. Не само декларативно већ и физички. Јер, шта је ближе нама неголи сопствена крв у своме телу? А овде је нешто више: Сам Бог у нашим венама, нашем крвотоку. То је вода којом се дрво залива да донесе достојне плодове.

Advertisements