Имамо један занимљив проблем пред нама. Страдање и светост. Људи поистовећују ова два појма. Мисле да колико страдаш у животу то показује нечију светост. Пример са многобројним апелима и трагедијама свакодневнице. Можда је пре акценат на неискварености усред страдања. На могућности да се не огорчиш и постанеш суров усред шамарања животом и животним проблемима. Нема човека који у нечему не страда јер и када се оголе спољашњи узроци израстају они најболнији – унутрашњи. Па опет то није мерило светости. Морају се одвојити појмови. Јер, колико год неко имао тежак живот или немао, ни један ни други живот нису мерило светости. Можемо и требамо да саосећамо, и то није проблем, али ни то наше саосећање није узрок светости. Светост је самостална. Мада ипак не жели бити монадична. Отуда толико инсистирања у хришћанској терминологији на заједничарењу и односности. Светост је Божији начин постојања Који не гледа ко је ко. Може се наћи и код светог Максима Исповедника став да многи страдају али да не страдају сви ради Христа. Треба у ово проникнути. Има заиста тешких животних прича на које је готово немогуће остати равнодушан. Ако смо људи. Ако смо хришћани. Али то опет није мерило светости. Што не значи да онога ко страда не треба поштовати или му помоћи. Можда су то само одскочне даске ка ступању у однос са Једино Светим, или пак, рефлексија окушаног Духа који покреће човека да некоме помогне. Само, дакле, треба пазити да ови појмови не постану синоними. Јер, тако долазимо у позицију да све који страдају, основано или неосновано, изједначимо са светошћу. Тако опет маргинализујемо Бога. Када, на пример, ученици питају Христа шта је младић урадио да се роди слеп, Он каже да није ништа него да се јаве дела Божија на њему. У том аргументу можемо да видимо да једна стварност припада страдању а друга светости али да могу да се нађу на једној заједничкој основи без поистовећивања. Христос пострадалом даје светост која је уједно и очишћење од дефекта, али нигде дефект не изједначава са Својом светошћу. Долази до сусрета између светости и страдања. Тако је и са проблемима које имамо или са којима се сусрећемо. Можда су то пре могућности/изазови да се усред торнада нађе мирна лука нествореног века. Сам Бог, Тројични и апофатички, онострани и овострани, саборни и лични. Зато је живот једна дивна непредвидива драма у којој смо понајмање посматрачи а највише учесници. Ако смо људи. Ако смо хришћани…

Advertisements