Зашто је у Јеванђељу поменута жена Понтија Пилата са својим сном? Од свих јеванђељских протагониста, она се чини понајмање битном. Ипак, директно или индиректно, заузима своје сведочеће место у историји страдања Богочовека. Оно што остаје интригантно је да није реч о појави која је била од следбеника Христових. У Јеванђељу се помиње само на једном месту. Својим сном сведочи за Христа молећи мужа да се не меша у Његову смрт јер је „у сну много пострадала због Њега“. То је све са чиме располажемо. Отвара се поље за спекулацију и анализу.

Можда, заправо, она није толико битна колико је већи нагласак на њеном сну о чијем садржају, као ни о каквом виду страдања се ради, заправо не знамо ништа. Да ли је она пострадала у сну? Да ли је пострадала сањајући Христово страдање? Да ли је пострадала самим тим што је сан био тежак а да јој реално није било стало до осуђеног у лицу Исуса Христа? Да ли је реч о неком другом страдању? Не знамо. Па ипак, многи вишевековни оци, осетљиво резервисани на домен сна, овде би јој поприлично замерили што сновима поклања пажњу. Наравно, неки би јој тим више замерили самим тим што је само жена Понтија Пилата. Тако оци улазе у коштац са старозаветним Јосифом, прволигашем тумачења снова, а од српских савременика у клинч са др. Владетом Јеротићем и светим Николајем (Велимировићем), који су једни од ретких имали позитиван приступ према сновима јер би они стали на страну сна Пилатове жене. Евидентно је да символизам снова не треба потцењивати. Проблем је само што не знамо који долазе од Бога а наш умни саобраћај је већ довољно дисхармоничан.

Вратимо се Пилатовој жени. Нажалост, ми смо остали ускраћени за тајну сликовитост сањаног. Нема записа о томе. Јеванђеље мада сведочи о њој и њеном сну, не оставља траг. Ипак, ако улазимо у проблем тумачења незаписаног, остајемо само у доменима спекулативног. Покушају да досањамо неизречено изреченим са изузетном опрезношћу од фантазија. Можда се у њеној фигури и њеном сну негде крије наговештај њене отворености за Бога којег не познаје али Он познаје њу, чим се удостојава таквог сна. Можда је добила такав сан као опомену сличан завршном сценарију филма „Долази инспектор“, премда опомена неће бити довољна да се други уразуми. Можда слутња да се тог трена у свету, надомак ње, дешава нешто страховито важно као што је егзекуција Бога Сина. Па ипак, намеће се питање: зашто од свих запажених протагониста, баш она и њен сан заузимају тако снажан нагласак у једном драматичном тренутку да то заслужује уметак у Јеванђеље? Јер, видимо да нико од апостола, или других следбеника који су пратили Христа, нема такав сан, нити наговештај. Штавише, скандалозније је да једна анонимна жена, вероватно одгојена у култу многобожачких манира, има већу свест о предстојећем погубљењу од ученика који су три године даноноћно били од стране Исуса упозоравани на тај моменат.  Очигледно је реч о додиру Божијем. Ко зна, можда и ненаметљива сугестија да Пилат ипак не опере руке од учешћа у смрти Богочовека? Не знамо. Могуће је да због њене вере или неискварености, добија овакву упечатљиву уздрманост, а да није разумела о каквом или чијем страдању је реч. На крају крајева, зашто би баш Христа сањала? Од свих разбојника који су годинама добијали исту казну? Сигурно је да њен муж није први пут одлучивао о поштеди или пуштању. Значи да је била упозната са природом његовог посла који се вероватно није огледао само у томе.

Ипак, овде, у смрти Христовој видимо да се сва творевина буни. Неки су на његову смрт остали равнодушни, други не. Али, у њој се нешто буни, ломи, кида. Осећа претњу, страх, немир. Уопште свој сан не доводи у питање а сигурно је и ранијих година могла да сања друге кошмаре. Овде ипак прави изузетак. Одмах консултује мужа. Не двоуми се. Да ли је уопште видела Христа пре свог сна? Ако није, како је могла да зна да се ради о „разбојнику“ који ће пострадати? Или су до ње долазиле гласине на основу којих је несвесно таложила наслаге за (не)сањано? Чудно свакако. Па ипак, њој као таквој се даје неки вид визије у сну. Вероватно је гледала смрт Христову пре смрти Христове који свакако није био обичан човек.  Нешто ју је ту преломило, поколебало. Јер, такав вид одлучности да Он не пострада, или да се ни она ни муж не мешају у Његову смрт, не показују ни ученици („Ударићу пастира и овде ће се разбежати“, сви су Га оставили). Осим ако није реч о подмуклом: „Не мешај се у Његову смрт, па нека умре свакако без твог удела!“. Потајно се надам да је у овој непознатој жени одјекнуо крик препознавања Бога у телу чије интуитивно искуство можда није умела да изрази. Да то није тако важно не би ни стало у Јеванђеље. Укључена је у ток дешавања. Хтела то или не.

Неки извори преносе да Понтије Пилат није био баш тако благе нарави како га савременици представљају. Можда је овај неочекивани упад Божији у виду сна покушај да се сам Пилат боље запита о својим поступцима посредством жене која му је најближа. Има неке логике у томе да ако је неко неразуман Бог бира оне разумније из кружења неразумног да би га довео до смирења. Ипак, мада Пилат није децидирано за Христову смрт, он даје Христа својим војницима да му се наругају, да га ишибају, да му скину одећу, да му ставе натпис изнад крста. Не може се говорити да је то рађено без његове дозволе. У исходу пуштања разбојника Вараве а задржања Христа видимо да није послушао своју жену. Можда није смео у страху од својих надређених, или могућих непријатности ако би га Јевреји оклеветали да пуштањем Христа ради против Рима.  Он брине свакако за свој положај. Прање руку је префригани покушај заузимања неутралне позиције, јер одлука ипак пролази кроз његове руке. Због његовог карактера, он није удостојен сна као његова жена јер остаје крут и при живом сусрету са Христом („Мени не одговараш?“). Држи до себе више него до жеље за реалним дијалогом јер је сигурно и ранијих година имао пуно таквих формалних саслушавања оптужених.

Пилатова жена се, дакле, помиње само на једном месту. Ништа више не знамо о њој. Њена појава остаје загонетком. Њема умешаност – незапаженом. Њен сан – најмање битним. Па ипак, Бог је узима за сведока предстојећих страдања Христових. Могао је такву визију да подари било коме, Богородици Марији, ученицима, неком трећем, али Он бира баш њу. Није то наивно јер сведока није изабрао из кружока где је Богочовек деловао и проповедао.

Може ли искуство ове жене да нас доведе до неке поуке? Може. Њено искуство показује шта треба да нас ослободи од амишовске гетоизације црквених сабирања. Да нас научи мањој ксенофобичности од свега и свих а што није нужно уоквирено верификацијом граница хришћанске конфесије. Да нас усмери на веће ослушкивање других, јер се Бог може осведочити и посредством оних који нису декларативни верници. Да нас доведе до питања: колико ли је само таквих сведока и сведочења било а да нису дошли до изражаја, нити узети за озбиљно схваћене у црквеном естаблишменту, као што можда ни Пилат није за озбиљно узео сан своје жене. Да ли ми можда пребивамо у некој грозоморној отпорности сличних навијача попут оних који су скандирали: „Распни га, распни!“. Можда и ми будемо, или већ јесмо, на тој страни распињача мислећи да Божије дело творимо.

Advertisements