Можда сам наиван, можда глуп. Ипак. Одбијам да живим у свету који не уме да воли. Презирем свет саткан од лажних ореола. Нека ме свака чаша интриге мимоиђе. Одбијам свет који просјачи за своје полтронисање само да би неки сачували своје позиције. Спреман сам да платим последице и испаштања за свако лично мишљење које не кокетира са зоном сумрака. Јер само у сумраку се не види лице другог.

Одбијам пресију да будем нашминкана курва за више инстанце. Флертовање ми не треба. Ако помоћи није било у време понижења, зашто бих очекивао другачије у време стајања на ногама? Ако то нису фашисти, онда су време културе одавно сахранили. Довољно ругања је шамарало док се удица нудила без покрића. Довољно срамоте у томе што си давно иза сећања. Да би дошао до нечијег човекољубља трипут се мораш обнажити. Као да голготе већ нема довољно. Није реч о поносу, принципима. Само мало соли људскости недостаје. Да си барем схваћен. Ни више ни мање.

Али, у свим тим брзацима многостварности, мало је одјека. Превише умишљености. Од толико самозаузетости тешко да надмени може савити главу према нижем од себе. Ништа није остало. И такви преживају непогрешивост ума а дело су сваком погрешивошћу згазили. Звери више емоција показују. Више не куцам нигде. Јер врата одавно недостају. Остала је само промаја која ломи кости и ономе испред зида и ономе иза зида. Али, ипак, само се један пита и кида…

Advertisements