Искрено, некада давно сам са много већим жаром ишчитавао аскетику. Као млад човек, оплемењивао сам своја незнања у нова сазнања. Поучавао се ниједну реч не доводећи у питање. А требало је. Онда сам лагано почео да копним. Постојао је негде раскорак да се ишчитано преточи у дело. Осећао се задах шизофреног идеализма. Јавила се алергична одбојност. Аскетизам није дао ново месо. Нигде у свим тим многосецираним анализама особинама, страсти, личности, душе, тела, и ко ће набројати све, нисам нашао оно суштинско: самога Бога. Зато више не читам аскетику. Скоро сам направио изузетак, експеримент, да преиспитам како се осећам након толико паузирања. После много година опет исти утисак: почетничко поистовећивање са прочитаним, чак благо одушевљење, а онда опет иста парализованост. Нема Бога. Наравно, ово је само мој субјективан опит. Можда нека моја искључивост, можемо и тако. Чак ни у најпопуларнијим и најотачкијим текстовима, који истини за вољу указују на проблеме на којима треба у себи радити, нема пуно помена Бога. Еклисиологија је маргинализована пред мистичким самоувлачењем. Евентуално се Бог помиње узгредно као пасиван посматрач наших дела. Нема Бога који врши самоубиство за нас најнадменије. Мене, рецимо, то открављује. То припитомљава.

Аскетика не може да стерилише недостатке. Интроспекција је потребна али није пресудна, јер није у њеној власти да прашта и освећује. Можемо говорити о аскетици која треба да укаже на Другог али се више дешава да кулминира у себи самој. Средство до Циља постаје циљ. Нема одскочне даске. Нема сједињења. Никоме ово не нудим као образац, само износим своје искуство. Не негирам да треба бити упознат са материјом, само истичем да аскетска вивисекција није пресудна за спасење. Штавише, сматрам да аскетика може бити одлична платформа да се изграде нови идоли а утврде стари у себи. Још бруталније речено: сматрам да аскетика черечи смисао који нам се кроз Христа нуди. Нема флексибилности. Указује на одређене законитости али не даје силу да се одређени прописи (могућности врлине) реализују. Лако је детектовати шта није подобно у човеку (гле, и неписмени духови умеју да препознају лошу нарав човека!), али нема Духа који би развејано саставио у једну здраву уцеловњеност. Аскетизам, дакле, мада сведочи да гусеница треба да достигне лептира, ипак остаје на нивоу учаурености.

Реално, када погледамо изблиза јеванђељске протагонисте, видећемо да свима до једног измичу ове аскетске перцепције. Нема извештачености. Искрено, нема ни оптерећења на неком моралистичком нивоу. Покајани разбојник на крсту је најбољи пример. Из данашњег угла гледано није се ни крстио, ни исповедио, ни причестио, ни аскетирао. Али, пројавио је веру и покајање на најскандалознијем месту: на крсту, у боловима. Можемо рећи да је превазишао све могуће теолошке и аскетске систематизације својим сведочењем. Можемо узети и друге примере: слабашност и малодушност самих апостола пред Христово хапшење у Гетсиманском врту. Наравно, они на томе не остају, али да им се није јавио Христос и да нису примили Духа, сигурно је да би остали у непреображеним позицијама. Ту, дакле, видимо да није њихов аскетизам одиграо пресудну улогу већ је иницијатива прва кренула од јављања Христа и силаска Духа. Ово треба да нас ослободи од максимализма и од самоослањања.

Аскетизам треба да постоји једино у границама личног ненаметљивог искуства као покушај одржања примљење нестворене Красоте. Никако да се поставља као систем или образац који треба да научно сугерише или фанатично детерминише другог. Ко на себи врши операцију Другим, не треба да узима хируршки прибор када су у питању други. И ако један има свој пут ка Богу, не може остале путеве због других затворити. Уосталом, опасно је живети аскетским аутизмом нарцисоидно заљубљен у своја самопосматрања и делања. Ипак, понављам, то не значи саботажу врлине или прилаз Духа. Још мање негацију аскетизма као таквог. Пре бих цитирао неког књижевника који рече: „Дати књигу незналици исто је што и дати нож малом детету да се игра!“. Тако је и овде када се дотичемо аскетских дела. Ограничен субјективношћу, мишљења сам да је мудрије и разборитије покушати осмислити свој живот у Христу без неких максималистичких аскетских претензија која нас парадоксално могу довести до позиције да мислимо да смо другачији од других људи због подвига које узимамо на себе. А када се једном таква мисао утврди (ослобођена знања да другачијост не подразумева нарцисоидност и искључивост), онда ни заблуде неће окаснити. Проблем може настати ако заблуде пусте корење које после ни Дух Свети не може ишчупати а да не повреди човека. Стога, не треба полазити од имитације туђих аскетских искустава већ превасходно од самоосмишљавања сопственог логоса који уливајући се у Бога разлива своје подражавање Другоме љубављу према свету. А да задржимо провокативност већом, поставимо суштинско питање: колико данас свештеници спроводе у свој животни принцип аскетске идеале?

—————————————————–

Видети још неке позитивније варијације аскетизма:

О аскетизму…

Advertisements