У аутобусу поред мене седи жена. Случајно приметим да нема обућу на себи. Прекривена капуљачом као велом тако да јој не можеш видети лице. Провирују прсти. Модри, тамни, прљави. Кида ме проклетство. Да немам бар глупих педесетак динара да јој хлеб узмем. Црвоточи ми душа што ја који имам елементарно, баш у том тренутку немам. Једном сам био сведок како просјак у аутобусу сусреће другог просјака. Пошто је један отпевао песму, други је само пришао и дао од свог прилога. То је био свети чин. Ја овде нисам имао ни то. Срам. Увек се сетим оне завршнице из филма „Шиндлерова листа“, без обзира колико била преувеличана (или не) она чувена сцена, када Шиндлер плаче што није могао да уновчи све што је имао да спаси поред свих бар још једнога. Сигурно је да није био хришћанин али овде видимо дела која премашују пропагирани а тако тешко живећи хришћански идеализам.

А онда окренем главу и видим све те размажене незахвалности од постојања које само глуме неко лудило и вечито незадовољство, који имају довољно а живе незахвалност, који губе нерве ако им пукне интернет а не поштују свет који затичу у рукама у лицима оних поред себе. Како ми је мрска њихова лимунада од битисања и у каквим тричаријама вуку трупове од својих лешинарских идентитета. И поред основног што поседују не усуђују се да живе долично! Не смеју да одрасту и преузму одговорност за своје поступке. Не усуђују се ни да праве децу. Није реч да не могу да имају децу (да бар те патње осете) него неће. Не усуђују се ни да буду људи. Немаштина је постала платформа да се оповргне алтруизам и ентузијазам. Занимљиво је да богатство даје исту рефлексију. Немаштина и богатство демантују у свом врхунцу могућност дијалошког сусретања другог!

Новац, новац, новац – то је лајтмотив. Изговори, изговори, изговори! Па ипак, занимљиво је ући у профиле. Наравно без неких статистика. Кафићи су пуни. Добрих аутомобила никад више. Станови се издају или продају. Студенти преливају.  А онда увидиш да више од половине цевчи једну кафу три сата јер нема за другу и да је већина у кредитима за аутомобиле, станове, испите. Већина носи одличне телефоне и маркирану одећу али се зато шверцују у ГСП-у или жицкају цигаре. Није све црно-бело. Осим што је роптање и коментарисање дефинитивно једнообојена и најдоступнија  димензија. Очигледно је да тек када удари невоља, човек почне да поштује шта има и да се зближава са другима. Мир и благостање се не поштује.

Сам Бог зна како народ преживљава. Наравно, неко има више, неко мање. Неко ради више, неко мање. Неко је само имао мало среће да наследи нешто а неко да настави своју немаштину тамо где су претходници стали. Неко се само снашао, неко никако. Битно је да човек има на кога да се ослони. Бар једног. Ако ни новчано онда бар на нивоу разумевања. Бежање у друге земље не треба посматрати као издају националног идентитета, али не треба гајити ни максималистичка очекивања да је негде другде нужно боље. То је тек варљиви идеализам. Често у жељи да човек нађе боље место под сунцем изгуби сам видокруг сунца. А неко само паразитира на сунцу захваљујући другима који су га до те светлости довели, те више не мари и не осећа потребе другог.

Трагично је само да човек посматра свој живот кроз економску диоптрију. Још трагичније да дозволи условљавање система да такав живот изабере. Јер човек ипак, поред свих опорезовања слободе, има слободу да покуша да осмисли свој живот на који начин ће да уновчи свој таленат или да макар бесплатно задржи своје достојанство. Још увек се сећам дана да нисам имао тридесет динара да купим ћерки најмању кесу кокица. Још увек се сећам да сам загледао по улицама не бих ли нашао који изгубљени динар. Још увек се сећам да сам морао да молим неке људе да ми донесу пар пелена јер је дете у последњој остало цео дан. Још увек се сећам разних понижења када сам одбијан тамо где сам молио за додатни посао поред постојећег. Још увек су ми свеже ране да је од моје деце крао новац најбољи пријатељ и најближа родбина. Још увек свеже ране да сам наруган и протеран из куће коју сам градио за спас своје деце. Могао бих овако без краја. Али ништа од тога ме није спречило да наставим да живим Христа, да будем човек, да умем да наставим даље и да свакоме изађем у сусрет када год је требало поред посла и деце. А нисам био докон. Радио бих по цео дан. Јер сам желео да живим оно одјекујуће „свима сам био све“. И не жалим. Обавезе нису ту да замраче другог. Уосталом, могуће је бити предусретљив и одјекујући и у океану обавеза које су многима постале изговор да не сретну Д/другог.

Идемо даље. Морамо. Ако смо људи. Нема јадиковања. Ни препирања.

А када осмотримо ове слике, запитајмо се где смо ми у својој причи и докле планирамо да живимо своју неосетљивост и незахвалност. Можда једном научимо да будемо људи и да се не врти све око нас. Или, баш супротно, да можемо свету понудити бољи угао гледања од:

Advertisements