Од свега и свих што срећем, најогавнији су ми резервисани људи. Иритантни самом појавом све-заузетости за другог али без другог. Или за друге али без првог и трећег. Они који под маском обавеза (а некада су то заиста бројне обавезе које резервисани намерно узима на себе да би после глумио жртву), не могу (или не желе) да доживе другог. Када си заузет – други није пожељан. Заљубљени у свој многоуниформни протокол који им је важнији од „добар дан“ другом. Мутави, анонимни самим присуством као одсуством. Сви имају обавезе, а неки само глуме заузетост обавезама да би промовисали себе као корисног друштву, или, пред собом дигли рејтинг вредности како раде нешто „страшно важно“. Ако је обавеза и присутна, често вредност садржаја обавезе измиче. Сви су резервисани. Очи другог ти и ћутке поручују: „Не узнемиравај!“; мимика немог тела: „Псима улаз забрањен!“; социјална мрежа: „Блокада!“. Баш као у Јеванђељу они који се изговарају да на свадбу Јагњетову дођу. А нико не види твоје обавезе и да си без обзира на њих ипак подигао главу која тражи сусрет другог безусловно, неинтересно. Није, дакле, реч о посесивности већ исконској жељи да се други сретне у љуботворној тоталности какав јесте. Ипак, као да си за другог докона стока која од њих зависи, јер по њима твоје време је мање битније од њиховог. Толико о христоцентричној позиционираности сопства унутар искуства/бића другог. Дијалог и сусрет су постали излизани појмови. Потребна је реанимација односа. Без драматике и патетике. Људски, јер једино је тако могуће. Међутим, за олош тешко да лењост или „света ревност“ може усред неосетљивости дозволити себи такву аскетику као што је улажење у сусрет, тја, болеће, треба се потрудити, треба уложити напор, одвојити време. За резервисаног то је сувише драгоцено, он мора бити окренут својим опсесијама. Макар оне биле утемељене на свим врлинама света на једном месту. Други мора чекати пред вратима, јер, авај, „нема се када“. Приоритет је стварати од себе катедру „пар екселанс“ изговарајући се да немаш времена ни за шта, док у свом малом учауреном животу дангубиш многосатно. Таштина и славољубље. И такви би врло радо да се праве паметни по трговима и интернет-пијацама пребирући по ценама ко нуди најбољу понуду. Толико о слободи. И само када би такви могли, черечили би удове свима који мисле својим а не њиховим ставом. А и када би те убили, били би толико “ заузети“ да не би могли ни долично да те сахране…

Advertisements