Неко је рекао да људи само кукају не јер се заиста тако осећају него да би осигурали своју позицију како им нико не би ништа тражио. 

Чудно је колико човек не размишља у категоријама захвалности. Колико ланчаних реакција изазива управо ова димензија. Колико управо од унутрашњег репертоара захвалности или незахвалности зависи сав унутрашњи и спољашњи саобраћај човека. Треба се замислити. Ући у живи експеримент сагледавања. Онда ће човек сам видети. Јер као што се од близине ватре човек не може а не опећи, тако се и од провере овог искуства човек не може а не осведочити.

Шта би био антипод захвалности? Огорченост. Из огорчености настаје истеривање мира, љубави, вере, здравља. Истеривање човечности и комуникативне сусретљивости. Тако је једноставно. Није реч о некој јефтиној игри психологије, аутосугестије, укоченог вежбања у добрим помислима како многи сервирају као брзовештачка решења. Реч је о квалитету човека. Вредности коју он сам уноси искуством Другог. Бог нас отвара Његовом захвалношћу. Ми се, такође, отварамо захвалношћу богослужења. Искуство Његове нестворене љубави, просијавањем Његовог Духа на нама, омогућава искуство ове нестворене захвалности. Од нас зависи да ли ћемо то искуство задржати или проћердати. Огорченост, дакле, санкционише човека. Човек сам бира тај жиг. Рачун је испостављен. Огорченост увек тражи разлог за огорченост. Од тога живи. Лакше је пасивно јадиковати али је тешко носити плодове самосажаљења. Тако паразитирамо унутар овог света а да се у том истом свету не остварујемо као бића захвалности.

Захвалност, дакле, устројава своје параметре. Наравно, није реч ни о неком наивном, непромишљеном залетању великог срца тамо где ниси добродошао. Тако се брзо губи захвалност а срце се испражњава од љубави. Ледена срца је лако препознати. Зид, отуђење, дефлорисање дијалога. Али, осим могућности депресије, могућности роптања су неизмерно приступачније и заводљивије чак и за здравоумне. Друге је још лако преварити вештачком самопрезентацијом као човека који се опчињава свим оним стварима које зовемо: добрим, лепим, итд., али када је човек насамо са собом, пред понором својих грозомора у целости свих могућих и немогућих злофантазија – онда се на том испиту човек преиспитује какав јесте. Одатле црпимо и дефинишемо темељ својих заблуда или истина, односно, незахвалности или захвалности.

Направимо поређење. Осим стандардне кукњаве о тежини живота (чија тежина многима није страна а код неких само преувеличана), можемо, уместо клачно патолошког поређења са другима (само да би себе утешили), да другачије поставимо једначину. Ако није лепо време, то не значи да не требаш бити захвалан јер имаш очи које неко нема. Ако немаш довољно новца, то не значи да не требаш бити захвалан јер ни просјак не остаје без хране. Ако немаш шта да обучеш, то не значи да не требаш бити захвалан јер неко нема ни основно. И тако даље. Али, ипак су ови аргументи извучени из поређења. Захвалан човек треба да иде још даље. Ту је већ домен есхатологије. Без поређења. Апофатичко искуство не трпи поређења, нити изводи утеху захвалности на основу тога колико је некоме тешко а некоме не. Оваква типологија је захвална за само постојање. Постојање сопства, других, Бога. И уназад. Тако долазимо до рађања добре воље. А добра воља је кључна ствар у бројним интеракцијама, што спољашњим, што унутрашњим. Зато само захвалног Бог неће осудити. Јер је пред захвалним Он Сам разоружан будући да је Њему сличан. Овде су на делу мириси карактера по којима се слични препознају.

Са друге стране, ако се играмо и психологије (чије домене не треба потценити само зато што нису аутоматски продуховљене), лако је приметити плодове на ономе ко је изабрао захвалност макар као пробни модус свога бића. Па ипак, домени психолошког и духовног се преплићу несливено у неистраженим границама човека, а плодови захвалности износе из своје житнице оно чега највише има. Бог унутар нас полаже импресије. Главни проблем је само да ли ћемо остати равнодушни на доживљеном, па из те обестемељености формирати свој идентитет укључујући и реакције са другима, или ћемо, ишчашених заблуда, почети да стварамо нове кораке као тек проходало новорођенче које тек треба да научи трчање.

Завршио бих дивним речима оца Ненада Илића: „Велики је то парадокс – што више умемо да будемо захвални, то више умемо и да трпимо. А кад умемо да трпимо – умемо и да побеђујемо.“

Advertisements