Толико тога се дешава. Толико тога човек пасивно или активно прима. Питање је шта од архивираног уопште апсорбује, шта промисли, шта задржи или одбаци а да се о нешто од свега окушаног не огреши. У свим тим многоопитованим брзацима, у којима често свега има осим асимилације пређеног искуства а да се негде не посечеш управо површним искуством, неке празнине остају да тутње својим смислом и несмислом. Човек се нађе негде пред понором чак и када све делује у реду. Али, то је занимљиво, управо у тој спољашњој уређености, или усиљеног самоубеђивања да је наводно „све у реду“ избија неки други компас изнутра који детектује да „нешто није у реду никако“. Човек не може да не осети тај набој осим ако не болује од неке менталне искључивости. Све друге типологије, ако су здравоумне, морају, пре или касније, да осете ту кризу идентитета да нешто заиста није у реду, да нешто недостаје у нутринама сопства. Проблем је само како ће да реагују када до те кризе дође.

Већина иде тежом путањом, линијом опирања себи или другима, линијом заташкавања и лажне аутосугестије „да је све у реду“ и да на томе треба остати. Јер ако је све у реду онда се нема ни на ком проблему радити. Они зрелији, иду лакшим путем, линијом неопирања, дозвољавају да их криза преплави, чак потопи, само да би могли још силовитије да изроне у тријумфалност новосаздања. Јер чим постоји проблем онда има на чему да се ради. Ту је суштинска дистинкција између оних који раде на свом самокориговању и оних који не раде уопште. Самокорекција се наравно тумачи у светлу проналаска нових луча које залазе у апофатички Олтар трансцендентног. Никако другачије. Јер све другачије доводи до замршених цикличних кругова у којем сусрет са преображеним собом и Д/другим извитоперава, магли самим саботирањем макар то било и у име врлине. Наравно, Црква је само одскочна даска за тај скок у непознато (гле, и ларве са цветова скачу у непознато!) али није гаранција тог сусрета ако улазак у Сабрање подразумева задржавање „старог човека“ који тражи неко своје самоцентрално самоусавршавање без других. Нажалост, некада чак ни то, чак ни себичну врлину, него само примитивно и инертно самоистрајавање на нагонима и похлепи.

Криза је, дакле, сасвим нормална циркулација у свету пале природности. Без ње није могуће родити нова питања. У компарацији са светом који затиче у себи и око себе, човек долази до могућности да преиспита и редефинише а најпре постави нова питања и да створи нове мисли и одговоре. Криза стваралаштва је заправо криза упитаности која индиферентнима првенствено измиче. Јер „ако је све у реду“ питања губе на својој лутрији. У овој димензији се и теологија заварава мислећи да су сви одговори већ дати и да их само механички треба усвојити и преточити у своје кораке. Заправо, у овој зони се сви губимо јер имамо тенденцију да све контролишемо у границама својих грчевитих ставова које смо спремни да бранимо чак и онда када нам ударци говоре да стварност дише другачије. Проблем је само што то „све је у реду“ изнутра наивно оправдавамо померањем приоритетне стварности на другоразредне проблеме (јести, пити, обући, рачуне платити…). Тако оно што је периферно постаје централно мислећи да је ту клинч где треба ударати место смисла.

Тако да долазимо до фаталистичке позиције, ако смо људи, да ништа није у реду и да не може бити у реду у законима палог постојања. Чак и ако смо доживели Духа то не значи да није време за нова преиспитивања. Не постоји моралистички максимализам као ни пасивна ушушканост у енергијама Божијим. Напротив, тек тада се рађају нова питања и нове кризе. Криза је верни пратилац смисла и вере. Смислотрагач и веротрагач се не може задовољити перверзним испијањем истина које су други у винаријама својих умова са муком правили. Мора сам да засуче рукаве. Није довољно више ни да куца. Потребно је обијање сигурносних брава. Системи варају. Али и ум вара. Најмање себи треба веровати на том путу. Зато и постоји директно ослањање на Онога који једино не изневерава. Јер доћи до Његовог начина постојања је једини, уједно и најтежи критеријум, да оно фамозно „све је у реду“ добије покриће, али и да у искуствовању Његовог апофатичког Самоуређења осети и провери све могуће варијације, фасцинације и утопије до којих могу доћи они који инсистирају да контролишу свој живот. Јер у томе да је „све у реду“, у тој демоници патолошког искања своје сигурности, почива заправо почетак сваке заблуде. Тек када, дакле, схватимо да ништа није у реду и да никада неће бити у реду, бар док Он не дође и ако нас подигне, можемо да почнемо да живимо.

Да ли је то песимистичко становиште? Више су песимистичких резултата дали брзоодустајући ентузијасти. Не, то је ново рађање. Како? Сруши све идоле у које си положио сигурност, а прво у свој ум,  па ће ти се само казати…

Advertisements