Кад згазиш своју част,
кад осетиш презрење,
кад доживиш отуђење,
кад ти се свет сруши,
кад сам останеш,
када нада овог века постане фарса,
кад од сломљености не осетиш ниједну страст,
кад све вести замру својом пролазношћу,
кад ослепиш добровољно за очи истине многооких,
кад се осушиш као грана за јелом и пићем,
и увидиш свих таштина подсмех,
не, нећеш постати светац,
познаћеш ништину самонебитности,
и тек тада, али само можда,
кренућеш из понора пакла
да вапијеш Име Онога ко је све створио
да блаженим буде,
а онда ће, опет само можда,
да се Други покрене Погледом
из којег избија светло нетрулежно
па те Својим снопом учини –
човеком…

Advertisements