У додиру измољених снова
сломљен пркосом неочекивано
степеништем визија усхођен
у Стварност превазилазећег
пењем се насмејан, одморан
коначно успокојен новим оделом
прошивеним малим ореолима,
узвишено једем драматике
и удишем част која више не мари
за агоније било чега и кога,
важнија је Светлост која ми се
као најодважнијем пружа,
али док кораци налазе газишта
и узлазим ка Вечно Силазећем
из обруча од карамел – неона
чујем Глас који подрива стубове муња,
а иза Гласа стоји Лик што шапуће:
„Зло око ти никада нећу опростити!“,
тако да мој срам изломљен
наставља да живи одјеком Вечности
понижен правдом Најузвишенијег
мислећи да ми нема равног.

 

 

 

Advertisements